Pozorište

677 5

јемо, да ћемо видити поштене људе, а оно је баш

противно; најпосле каткад, а нарочито У старије време, наслов са самим комадом не стоји ни у каквој свези, већ се тиче нечега десетога, и. пр. У

аристофаноФој шаљивој игри „Витези“ У овоме | се комаду исмевао нај популарнији, најсилнији, а при |

томе врло осветљив човек онога доба, те због тога,

|

| | | | | |

када је већ дошло до представе, није могао сирома |

Аристофан да нађе занатлије, који би се усудио, да за корове направи обравине, а користе опет не смедоше да без образине предетављају, и тако овај комад, који је доцније приликом представе одржао победу над евима осталима, не би ни био приказиван, да се није смиловала каста витезова (којима је иначе комад пшао у рачун) и да нису они сами без образине представљали корове. Њима у почаст назове Аристофан свој комад „Витезу.“

Као што дакле видимо, наслов не мора обухватати ни садржаја, ни тенденције комада, али ако је који комад тенденциован, па ако се насловом хоће да означи тенденција, онда наслов мора обухватати тенденцију. Па је ли то учињено у овоме комаду».. Држим да није: Судећи по наслову, ишчекивали смо, да ћемо видити целу париску сиротињу. била она ма кога сталежа, а кад оно, а ми видисмо само сиромашне „капутлије.“ Можда ће ми ко приметити, да је билом раденика и провијака>... Метина, је, али ови нису изнесени као сепротиња, већ на против доказивало се, да они, ако и нису баш богаташи, а оно да бар угодно моту живити, и да могу, поред својих лепих заслуга, ба својим стањем задовољни бити. Да ли то стоји, остављам свакоме да расуди, једно само желим да докажем, а то је, да наслов не обухвата садржаја.

После ове оптужбе, под коју смо ставили наслов, подижемо тужбу против мотивовања предмета, тврдећи, да је недосљедно у ефекту, којег проузрокује. Да видимо. Госпа Бернијерева са децом Андријом и Антоанетом осиромашила је усљед преваре вилбрунове, који је од Петра Бернијера цело њено и деце јој имање управо рећи отео. Мотив њеном осиромашењу — превара — уједно је доказ, да је бернијерева, породица бег њене кривице осиромашила, те због тога овај мотив побуђује у нама сажаљење. Пето важи и за грофа Фабија Рокфеља, који је осиромашио због несмисленог живота, свога оца, дакле без своје кривице. Међу тим бернијерева породица, која је из почетка како тако животарила, од дана на дан допада све веће и веће сиротиње, најпосле долави до просијачкога штапа. Да ли и сада без своје кривицег Не, већ због лажнога стида. Госпа Бернијерева добро зна, да је сиромашна, па ипак не ће то да каже своме сину, који није више мален, већ одобрава, да овај за три ките цвећа избаци 2 франка. да њена кћи троши новаца на луксузне везе... Њен син Андрија, дознаје,

да је његова породица убога сирота, па ипак нема, срца, да каже проситељима милостиње за сиротињу, да је гори просијак од оних за које се проси... Гроф Рокфељ нема шта да руча, ипак се лепој госпођици за љубав задужује са два лујдора!.. Немамо ишта против тога, да је мотив даљет и даљег обиромашења лажан стид, јер то је таква истина, коју не морамо по Паризу тражити, по што је налазимо довољано И код нас, но питамо само, каквога ефекта проузрокује у нама овај мотив. Да ли и опет сажаљење Држим, да не, јер код нав веле људи: тако му треба, не био се разметати, кад му не може бити! Ми дакле не сажаљевамо више сиротињу, и ту лежи недосљедност. Даље би приметио, да има недосљедности иу појединим карактерима, Тако н. пр. гроф Рокфељ у кући банкаревој напушта Антоанету или због тога, што је пропао па смера на добру партају са банкаревом кћери, или због тога, што је Антоанета њему рекла (из племените побуде) да га не воли. У првом случају није досљедно, да човећ, који грамзи за имањем, оставља (у последњем разделу) своју заручницу и прелази својој првој љубави, за коју онда још не зна да је дошла до лепог имања; или је други случај, и онда није досљедно, де се враћа Антоанети, која га не воли, по што је на тај начин због тога, што та она не воли, није морао ни напустити, Најпосле приметили би и то, да ни са моралом нисмо на чисто. Андрија (у последњем разделу), дошав к себи, увиђа, да ако памет и глава може да обмане, руке не обмањују, већ уме да раде. Рад је дакле, што писац препоручује сиромашним катутлијама, па неће бити сиромашни, а овамо не показа нам ни уједном разделу, како би породица бернијерева, радом и трудом дошла до угоднога стања, већ ту при крају тера правицу, и враћа породици отето јој имање. То је и у реду: правица кад тад мора победити, али овде случајно тако изгледа, да је довољно обећати само, да ће човек раден бити, па ће одмах бити им награђен. Сетимо се само комада: „Нов племић“ па ћемо видити, да се племићева породица прво радом помогла, помда је тек правда наградила. Нисмо на чисто са моралом ни у ка рактеру плантрововом. Овај је саучесник у превари. Бог та је казнио, те је допао просијачког штапа.

Али као просијак какав је он човек Час се каје, чав не, час чини добра, час зла, часби да помогне породици бернијеровој, час би да продаје признаницу за 150.000 Франака, и да стим туђим новцем тера и даље кера» Најпосле 'Уједаред га споладне нека тежња, да постане поштеним човеком, и изда целу превару. И он остаје не кажњен, који је исто тако крив као и Вилбрун! Или је можда лакомисленост (тим мотивује писац његово саучешће) — повукла она ма какве посљедице за собом — у Паризу маленкосто (Свршиће се.)

Издаје управа српског народног позоришта.