Pozorište

у баронову ложу. Лице му је бол изнакарадио

а ноге су му елецале, — „Вама вао да је сада | још горе него пре“, — повиче Барон, који се |

уплаши ада виде како је Молијер сав клонуб, — „Тако је,“ одговори овај „свог ме пролази

самртна језа,“ — Барон га ухвати за руке, и |

кад осети да ове беху хладне као лед, завије | их у свој шал, дозове одмах носиоце, да га:

однесу кући, а сам је ишао уз новила, бојећи се да болевнику путем што не буде,

Када дођоше у молијеров етан, понуди га жена чорбом, коју је увек у приправности држала,

„Не ћу,“ рече Молијер, — „товеђа чорба моје

жене за мене је прави отров; та знаш да свашта у њу трпа., Боље-ми донеси парче пармезанека бира“ — Донесу му, он окуви: мало на лебу; и легне у постељу. Тек што је мало лежао

пошље по јастучић с биљкама воји му је Арманда давала да потпомогне спавање, — »„Све Ћу |

радо огледати; што не морам трпати у тело;одо лекова 6е' плашим; капљица од њих била би. довољна, да остатак живота могапотроши“ =

Када ове речи изговори, спопадне та кашаљ из

нова и тако га потресе, даму је пукла жила упр- |

вима, те му је крв на нов и на уста ударила, У нетак, 17. Фебруара 1678. године, лежао

је Молијер на самрти, у улици ришељејевој, у

соби, из које је био изглед на палату кардиналову.

На старом сахату навиду удара десет; око по-

стеље самртникове плачу пријатељи; две миловрдне ееетре влечећи моде се Богу на подножју постеље, (бе ове жене беху при уласку ча стра-

хопоштовањем поздрављене и усрдно обављаху |

дужност, коју им њихов побожан позив налагаше, Када Молијер осети; да ће скоро умрети, захте

свештеника. Слуга му похита цркви св, Јевета- | хија и замоли да дође духовник, али оба све-_

штенива, који ту беху, не хтедоше ићи болебниву, јер га сматраху за неверника и грешника.

Слуга оде другоме, али када овај дође, болес- |

ниЕ није већ више требао духовне утехе, јер је смрт дошла пре свештеника, Када изби 11 сахота угаби се животна исера великога песника. Боје тада стар 51 годину, један месец и два дана,

Позоришни другови умрлога хтедоше да му. приреде сјајан погреб, али им не допусти све- | штеник св, јеветашки, Мерлен. Митрополит па- |

риски, Харле де Шампвалон, који доцније умре

ва развратна: живота, један од најзатуданијих

|

попова, издао је заповест, да га не сахрањују свечано, — „Шта“ повиче гњевно, жена молијерова, — не дају ни гроба ономе, коме би у Грчкој одтаре дизали>“ — Одмах оде са свештеником отељским у Верзаљ, баци се краљу пред ноте 'и стане се јадати, што хоће да нанебу покојном јој мужу таку срамоту! „Ако је мој муж заслужио казну, онда је ваше величанство дало повода томе,“ — Краља увреде ове смеле речи; и он јој одговори, да се цела ова ствар тиче једино митрополита париског,. Али

"у исто доба поручи митрополиту, да се ви-

ше не противи погребу молијеровом, Митрополит мораде попустити, али забрани свештенику св. јеветашком, да не сме примити мртво тело, у цреву ; само два свештеника допрате га до гробља,

Волтер вели: „Прост свет, који није знао да је Молијер био честит писац, мислилац своје врсте, и велики човек, скупи се у великој гомили пред кућом самртниковом, Удовица му стане бацати кроз прозор новаца, и ови несретници, који ву, ни сами не знају за што, почели да праве погребу вметње, иђаху сада 6 највећим поштовањем за смртним остатцима молијеровим,“ 21, Фебруара у вече однесено је мртво тело у гробље бв. Јосифа ва путу, који иде у Монт-

" мартр. Сви пријатељи самртникови иђаху за но-

силима с буктињама ћутећи. Када епровод пролазаше Броз монтмартреку улиду, запита неко једну жену: „Кога то сахрањују 2“ — „Та Молијера!“, одговори она.

Од прилике сто година доцније писаше Волтер. неком свом пријатељу: „Само напиши драму, па ће те попови одмах прогласити за безбожнива,“. — Времена се дакле ни у то доба нису променила. Па шта је добри и поштени Молијер, осим што је био „комедијаш,“ шта је иначе згрешио противу вере2 Згрешио је, што је написао дело, које је као ватрена бомба пало усред затуцаности његових сувременива, а то је дело његов — Тартиф, У том делу исмева човека, који 'се издавао за светињу, а овамо је

' из потаје био страсник и грешник као ма који

други, Ту ву изнесена неваљллетва, која свештенство чини, и баш за то, што је Молијер на њих одацео етреде своје, није му оно опростило, псе Шае Јастпае (одатле оне суге,) 33 то оно није допуштало да се Молијер сахрани у гробљу !