Pozorište
Бордову. Овде покуша млади Молијер, да нанише једну жалосну игру, али се Бордовцима његова „Тебајида“ није допала, и он баци перо — да га не узме у руке за више година.
Тумарајући тако по различитим крајевима. давали су „импровизоване шаљиве игре,“ у којима само сцене и течај радње беше утврђен, а разговори беху остављени досетци тлумчевој, Веле, да ве јошналази нацрт тавових лакрдија од Молијера; али се из њих још слабо даје наговестити каснији највећи Француски писац шаљивих игара,
Године 1653, даваше друштво у Лиону: 1/6бопта«, („Сметењака«“) са веома срећним успехом. Ту им је повао тако добро ишао, да су Молијери Мадлена, као први глумци а уједно и као управитељи целе дружине, неке нове добре 'внаге-примили у дружину. После 'две године, по што је дружина себи лепо име: стекла, доведе управитељ Молијер, по вавету ввојих пријатеља,
дружину натраг у Париз, да покаже своју умет- | ност пред светом у престоници и предкраљев- доба и живота, онако, као што га је на свом
"веим двором. Та прва представа беше 24, 0оЕТ0-
бра 1658 године у Лувру пред" Људевитом ХТУ. и његовим сјајним двором, и испала је сјајно. Краљ беше заповедио да се приказује нека жаловна игра, што. не бете баш најјача страна молијерове дружине. Тоје управитељ и сам осећао. Када се свршио комад, ступи Молијер на позорницу и замоли згодним речима за допуштење, да једном завршном игром краља развесели. Краљ милостиво допусти, и Молијер одигра своју малу лакрдију: „заљубљени лекар,“ штоје краља веома пријатно позабавило.
По што је себи. Молијер тако прокрчио пута, у Паризу, узме ол једнога Талијанца позориште у најам за четири представе преко недеље, ина вкоро је својим шаљивим комадима: „Ометењак“ и „Љубавна зађевица“ све веселе Паризлије био задобио. Овај двоструки успех охрабри песника још више, и тако је дивовеким корацима све
више напредовао, Он одбаци еву стару шабло- |
ну, и баци се у бујни париски живот, те напише еа, свим по свом плану комад под насловом: »„Гез ргесјепзев тфсшез«“ („бмешни гиздавци,“) Тим комадом створио је не само за Француску, већ и за цео свет савремену сатиричну комедију, која је све будалаштине, мане и слабости вао у неком огледалу износила и безобзирно
|
шибала. У својим „гиздавцима“ изнео је Молијер са нечувеном смелошћу смешне навике и обичаје на двору бога-краља Људевита ХГУ. шибајући у дивним корикатурама оне разнежене, налиц-
| кане и накинђурење дворнике, у којих све бе-
ше неприродно : одело, владање, говор, мишљење, радња! И комад није извиждан, већ публика беше заневена, очарана, што се могаше сита насмејати на рачун евога драгог сулудастог сбуседа, Песник буде одушевљено изазван и добије највећу захвалновт. А у партеру устане неки старац и машући шеширом повикне на позорницу: „Само тако, Молијере, то је добра комедија!“ — А срећни песник рече са веселим лицем својим глумцима: „ја сам победио! Сад се више не морам освртати на Плаута и Теренца, нити морам трудно нрерађивати менандрове одломке! Сад вамо треба још да проучавам живот!“
У свима каснијим шаљивим комедијама молијеровим огледа се највернија слива његовора,
десетогодишњем путовању по провинцији проучио, а још више живот, као што га: је сваки дан имао пред очима у Паризу и на сјајном двору Људевита У, у Верваљу, Једанпут се само покушао у озбиљном јуначком комаду: „Роп багс де Хаџагте“, али је тиме пропао, те се са тога опет врати евојој сатиричкој шаљивој игри и напише комад „Г. бсоје (ез: та а“ („Школа за ожењене,“) Овај се комад предетављао у јуну 1661, и имао је сјајна успеха.
Молијер не беше ерећан у браку. После смрти своје прве жене Мадлене Бежарове, ожени сеАр-
| мандом, за коју се говорило, да је била кћи ње-
гове прве жене, коју му је она била довела, 14, Фебруара 1662 представљао му ве комад : „Швола за ожењене“, у ком је Молијер ва дивном ЕОМИком приказивао старог смешно заљубљенор и превараног мужа Зганареља, а Арманда младу неверну Леонору, несташно и весело. Одмах за тим ожени се Молијер Армандом, али већ после неколико месеца нашао је у свом несрећном брачном животу доста весела градива за први шаљиви комад, који је после друге женидбе напивао. Крвљу, која је из његова срца потекла, напише у очајничком болу грозну сатиру на самога себе: „Т' бсоје дез Тепшез“, („Женска школа“) Дов је он у том комаду играо Арнодфа, а Ар-
| |
У)