Pozorište

чаассниви

еј.

ољиљмтеће

више од дванаест милиона Југославена, више од овамдевет милиона СОлавена, Европа и сав образовани свет, да се њиме добијамо улазницу и легитимациону карту за концерат светске образованостиг Је ли покушала кадгод, да протумачи ову изрекупођјезве ођЛсе“ с погледом и на позориште Је ли изрекла кадгод, да с овим чином, и ако јест много, није ипак још све свршено; да позоришту ваља не само вегетирати, већ и живети, и у сваком погледу напредовати, ако ће да буде свога имена и позива вредног Је ли изрекла кадгод, да се сад не сме више натраћ да га ни у случају кризе не смемо затворити, јер то част народна не допушта, већ да та морамо по што по то одржатиг Је ли у опште икад било говора о каквој кризи, која би га снаћи могла, и о средствима, којима би се иста, криза могла предупредити, или уклонити» Је ли покушала кадгод, да повуче паралелу између средстава, 6 којима позориште располаже, и између претензија, које се на њ стављају: и ако их није нашла у хармонији, је ли се потрудила, да или опреми земљиште и приуготови духове за повећање тих средстава, или — ако то не би ишло — да претензије на мањи степен сведе2 Је ли се потрудила, да свестрано разбистри појмове о позоришту; да му његово пристојно место међу просветним заводима обе-

. лежи и обезбеди; да га и од пакосних, и од

· глупих, али и од поштених, само добро не мотивираних нападаја и скрупула заштити; да до: важе, да позориште крепити, не значи одмах друте корисне заводе оштећавати; да — ако и не уме на длану показати све користи, које од позоришта имамо — уме бар побројати све штете, које ће нас постићи, ако га изгубимог Је ди показала наша преса толико резигнације, да на тренут заборави разлике у политичним назорима, у личним симпатијама и антипатијама, па да се сва, раме уз раме, удружи на једну општу, племениту цељ да с љубављу обгрли ово нејаћо чедо; да му буде помагач, саветник, потпора, његов посредни свуда, гле му посредовати треба» Је ди повела кадгод озбиљну реч о међусобном одношају наших позоришта; о потреби заједничке радње и споразумљења међу њима, ио начинима како да се то постигне; о унутрашњим одношајима позоришта; о управи и њеним органима; о глумцима и њином одношају према по-

155

и“

зоришту; о праву вредних и заслужних чланова на безбрижну старост, или бар на спокојну садашњост, да не мора позоришни управитељ својим новцем штитити заслужног члана од незаслужене неприлике, а позориште од штете, као што се то лицем данас догодило; Најпосле, је ли покушала приликом ове последње новчане кризе анимирати публику, или бар наговестити, до узрок слабије посете не мора увек лежати у слабијој радњи позоришних органа, но мвого више у другим околностима, које су изван домашаја тих органа»

Метнимо руку на ерце, и запитајмо се још један пут: је ди чињено што од свега тогаг Је ли за ових пет година изашао у свима нашим новинама ма само један чланак, који се 6 овим питањима бавио»

Место таквих чланака опште вредности доносили су овдашњи листови критикео позоришним представама. Ове су критике биле већином „испод критике“, њима се позоришту више шкодило, него користило, Позоришни извештач, дошав кући из позоришта, написао је онако дремљив на брзу руку реферат о представи за сутрашње новине, Скоро сваки од тих извештача новио је у једном џепу бонбоне за своје љубимце, а у другом канџију за оне, које није радо гледао; ћутећки је пролазио каткад поред прве енаге, а често нам је представљао и звезду дванаесте величине као даницу. И најбеспристраснији од њих давао је глумцима само „ђачке белешке,“ Водио се тачан рачун о боји рукавица, о дужини шињона, о висини штикала, и другим важним стварима. Најбољим комадима иврицана је вамртна пресуда, Из свију тих критика вирила је површновт,; афектирана блазираност, заједљивост, лична сујета, а често и грубо незнање, Сваки је критичар избегавао приливу, да са управом и њеним органима у лични додир ступи и обавештења потражи; сваки је по свом Ћефу зидао, рушио, кадио и палио, Још су се најбоље владале оне новине, које еу — ћутале.

Ето то је чињено, И да није у последње доба, позоришту е оне исте стране засинула зрака нове наде, откуда нам је и само позориште као поелон дошло; да не чувмо у последње доба и за племенито ваузимање наших госпођа, што нас крепи у нади, да ће саучешће ово скорим продрети у све крајеве и слојеве нашег народа: