Pozorište

155

одношајима ба околним државама, Примере из почетка ХУЈ, века види код Салајије, (Масу, Тотб, Ш. стр. 434, 443.)

_ Јевик овај, после сеобе нашег народа у Ауетрију, почне се мало по мало мешати језиком руским. Овај је дошао најпре ва руским учитељима Суваровом, Козачинскам и другима; а повле са руским црквеним књигама, којима су „ербуље“ биле замењиване, Много је ту допринео и архимандрит Рајић евојим примером и својим одушевљењем за Русе, међу којима се подуже бавио. Тако је дошло, да је до г. 1790. наш стари црквени и дипломатеки језик уступио своје место у цркви славено-руском, који се онде и дан данас држи на влади, под именом црквеновлавенског, Или просто славенсвког језика,

Али не само што је овај за нав нови прквенославенски језик заузео своје место у цркви, и истиснуо оданде стари славено-ерпски, србуљсви језик; него јеотуда продрђо био иу швеолу; у званија свештена и мирека, у књижевност, па најповле иу вам говорни језик наше интелигенције и наших варошана,

Како нам је црквено-елавенски језик дошао већ готов, у правила сведен, која је само научити требало; то ко га је год ма само у пола проучио, држао је, да већима права, да, са презирањем говори о србуљском језику, који (по њиовом мишљењу) није ништа друго, него незнањем наших некњижевних монаха и-

| севарени, „испорчени“ славенски језик; а |

исто ве тако говорилои о матерном, српбсвом језику, да је то прост, „невоздјелан“ језик, добар само за овчаре и евињаре, који нема никаквих правила, или где „књиги питшутеја по правилам баби Омиљани,“

Овако је судило о нашим србуљама и нашем матерном језику скоро цело ондашње више и ниже свештенство, и скоро сванаша световна интелигенција. То је трајало с малим изузетком све до 1847. И тек се онда приметио обрт на боље, Ови су назори сад већ једва један пут пали, али можда још и сад има појединих Титана, који се у потаји мигоље, надајући ве, ла ће се опет кад тад Олимпа докопати,

Кобној овој заблуди извор је та погрешна предпоставка, да је нови прквено-елавенски језик 0тац свијуславенекихјезика, даје „богати извор из ког ми, језик наш изображавајући, свагда црпити мораћемо.“ (брб. Лет. 1838. ТУ. 29.)

( овим је епојена била „фикса идеја“ наших многих патриота, да је могуће, и да треба да се дође до једног општег књижевног језика за све Славене, да је цревено-славенсви језик за то најудеенији, и да ће га сви Славени примити за свој књижевни језик, Тад ћемо имати литературу за 80 милиона људи, а бићемо први људи на ввету!

(Наставиће се.)

ош отиша

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Максим Црнојевић“)приказан је на нашој позорници 19. марта. Да ова трагедија нијетек од прелазне вредности, сведочи нам најбоље то, што је и сада, као и пре шест година када сепрвицут на нашој позорници представљала» сједнаким интересом пратимо, и у њој и сада лепог уметничког уживања имамо. При свакој представи те трагедије наи-– лазимо нанов“, и нове лепоте у њој и ако би јој строга критика имала што шта да приговори. Ал' и то се мора признати, да је и глумљење у овом комаду такво, да се њиме слободно могу подичити сви наши глумци без изузетка. Нема ти ту малаксалости у игри, нити можеш приметити, да је глумац под теретом свога задатка клонуо, или да су га издале силе: све ти је то као на добром сахату, у ком зупци једнога точка у друге хватају. па тако сахат терају да добро иде. Ми бисмо како у интересу наше дра-

матске књижевности, тако и у интересу наше позоришне уметности желили, да имамо у нашем репертоару ивише оваквих дела, која дају понајбоље прилике глумцима, да покажу шта ваљају, стварајући карактере и народне типове нигде негледане. У таким приликама показује сваки наш глумац најбоље, да ли има маште истваралачкогдуха, што му је за приказивзње характерних улога од преке потребе. То се могло опазити и при данашњој представи „Максима Црнојевића,“ те се тако са задовољством и с похвалом сећамо свију приказивача, а нарочито Недељко| ковића, (Максим), Ружића (Иво) и Ружићке (Јевросима). Мило нам је, а сигурно и публици, што смо тога вечера видели на позорници и Л. Хаџићеву, која је у улози Анђелијној изашла први пут после своје дуже болести на даске, што значе свет. —0—

Издаје управа српског народног позоришта.