Pozorište

о У НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 80. АПРИЛА 1877. лллл~

6

| 5 3 ј пР у. НАШЕ ње + в ти“ УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ, Излази ОВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — Стол за Нови Сад 40, АНА СТРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТИЛАТА

СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, КОЛИ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

ТОМАЗО САЛВИНИ,

(Наставак.)

То је диван изненадан ефекат, а средства су тако проста. Касније долази онај красан призор Хамлета са својом матером. У том призору росијев Хамлет истргне слику, што нредставља мужа материна, из њених руку, па је сатре ногама, од гњеља играјући. Код Салвинија нема тих неартикулисаних осећаја, Салвинију је овом приликом доста, што истивито и од срца говори. Тек при свршетку тог призора наступи. један часак, где је тако узбуђен, да руком лупи 0 сто, али само за један часак, да се опет поврати и да то, тако рећи, непосредно опровргне оним умиљатим гласом, којим се прашта од матере. У петом чину је о0нај призор, где се Хамлет с Ласртесом бори, најсавршеније, што до се сада одте врсте могло видити. Ту се њих двоје боре тако вешто, да гледаоци ни за часак не посумњају, е то није збиља. Па онда онај бол и оно изненађење хамлетово, кад га Лаертес превари и рани, па онда мач од себе баци; кад Хамлет немо, али неодољивим покретом пружи Лаертесу свој туни мач, а оштрим ЛЈаертеса прободе, кад осети да је отрован, кад краља прободе: све то беше уметност за углед.

Али све то надилази умирање салвипијево као Хамлет. То није била тек патолошка продукција, Када клоне, преко лица му се распростире неописана туга и жалост, која те живо дира у срце. Мирно обухвати руком врат свота Хорација, јединог човека, који га није преварио, привлачи га ко себи и пољуби га у чело. За тим се стресе трчевито у целом телу, али тако, дати то једва можеш приметити, а глава му пада 0 тле, и чисто видиш, како му тело по лако изумире,

Салвини је од шекепирових тратедија приказао још и Мекбета, који се, као што знамо, јако разлику-

је и од Отела и од Хамлета. Салвини је све те три улоге у целипи тако живо извео, тако је јасно обележио све у чему се ти характери једно од другога разликују, да чисто мораш помислити, да је такав, а не друкчији морао бити прави Отело, прави Хамлет, прави Мекбет. Ко тако уме пцртати карактере, о томе се може рећи, да има у себи највећи дар за глумачку уметност: особину индивидуалисати сваки характер.

Салвини је у томе прави уметник. Он говори увек својим гласом и као Отело, и као Хамлет, и као Мекбет, али тако, као што би говорили ти исти, да су имали његова гласа. Салвини се задуби у дух својих улога. Видиш, да осећа све, штто товори, да га је улога загрејала, и да је заборавио да тек игра. Видиш на целој му итри, да и он сам мисли, да је онај исти, ког приказује, па одатле долази, да те мора занети игром својом, Хтео ти то, или не хтео. Салвини никад не ће погледати у публику. да њега нема публике. Он приказује све истинито, верно и озбиљно, а девета му је брига, да посматра публику, да ли

| јој се допада игра његова или не. Једном речју,

он је у стању пролзвести у нама потпуну илузију.

Салвипи као Мекбет долази у потпуној војничкој опреми у призору с вештицама. На челу му се види изражепо поносито достојанство. Тек полагано се даје завести од жеља, које му после долазе главе. Готово се устраши, кад се испуни прво пророчанство вештица. Али кад краљ Дункан плаименује старијег му сина за херцега кумберландског, то га већ боли, а тиме показује какне су му жеље прикривене у души.

јастанак његов са женом, то колебање између сумње и дела није још досад ни у коме

тако искочило као у Салвинија. То беше смртна борба, коју је водила тежња за славом и чашћу

ПИ