Pozorište

А КОНА ЈА

него пре. Био сам као оно младић, који први пут загрли девојку, па онда нема више мира ни покоја, него му крв ври и непрестано га мори чевња, док му најпосле досада и омраза не пружи отровна лека. Код мене се време задопнило с тим леком, па и сад још не осећам, да ради тај лек. Нисам још доста уживао!

Пустите ме опет на позорницу! Дајте овамо ромеов плашт, отелов нож, кориоланов мач! Хоћу још једном да будем млад, хоћу да будем еретан! ЏШустите ме, да: се славим, да владам, да умрем ув ташпање, уз проклетство светине!

Мати ми је од туге била све жалоснија. Че-

сто није могла да шије, јер су јој сузе мутиле стакло на наочарима. Платно јој је било мокро под рукама, а сушила га је речима: „Белим свој покров!“ Стајао сам суморно и замшиљено крај ње, а нисам смео да је тешим. Од то доба нестало је за мене детињске веселости. На моме лицу запарала се нека суморна црта — печат кајинов. Погледајте ми само у лице, па ћете и сад још распознати ту прту. Кајин је убио свога брата, Авеља, опирао се богу, а пород му је: јад и грех. Мати моја, драга мати моја !

Ах, кад се њено тужно, благо лице осврнуло

на мене, тад сам осећао, како ми живо срце пуца у грудима! О, кад се она тако гушила од плача и јепала горко, па није могла речи да прозбори, тад сам проклињао позориште и позорницу!

Кад је од туге пала у кревет и борила се с дулпом, па кад сам је својим молитвама и својим сузама, једва опет оживио, тад сам се заклео, да не ћу више никад ићи у позориште, те сам онесвешћен пао поред њеног кревета.

Прошле су године од то доба.

Моја је мати марљиво шила на оном ниском прозору, а ја сам ишао у колегију. Био сам већ младић. Настало је већ доба, где се у човеку роје наде, чезње, пријатељство, љубав.

Бегао сам од девојака. А како сам се и могао појавити у друштву у мом јадном оделу 2

Пријатељи из мога детињства, који су се као млади људи славили по вароши, играли на забавама, одевали се лепо и правили дугове, — нису могли да ме разуму!

Вино се точи за новце, само се на извору можеш за. бадава напити. Свирку прати сребрни одјек и за њу се плаћа, само се за птичије појање не плаћа ништа. Друштво се не може упо-

редити са сунцем, јер оно се осмехује и огрева, својим зрацима и најголије стене, а ја да нисам имао матере, морао бих можда умрети од глади. Али сам за то ипак и ја имао свога уживања. Шекспир и природа отворили су ми широм своја, недра, а у њима сам нашао све: наде, пријатељства, љубави, среће. Легао сам са делима бесмртнога британскога уметника, па сам са зором већ био на ногама. Мене је знала и долина и брда и шума; гласом својим надвикао сам водопад; говорио сам са цвећем; песме моје одјекивале су на далеко по гори; вијао сам леџтире; одмарао сам се крај горског потока, а спавао сам, кад се и птице предају покоју.

Кад би се почео хватати сумрак, па би се долине замотале неким мрким модрикастим велом, а на небу би се помолила тек по која плаха звездица, кад би звуци ваздушни почели да изумиру на гранама, а природа би се уљуљала као у неки тихи санак: тада би ме обузимале чудне мисли и привиђале би ми се необичне прилике. Излазио би ми пред очи Јулије Цезар, сав обливен крвљу, па бледи Касије, па краљ Лир, како чупа своју седу косу, па заљубљени Ромео, па помамни Отело, па очајни Хамлет и остали, које сам икад гледао, или о којима сам икад читао. Видио сам сенке њихове, слушао сам им шапат у лишћу. Џа онда су ми опет нестајали испред очију и истопили се у зрацима месечевим. Али кад су већ и звезде почеле јасно сјати и на мене се хладно смешити, и онда сам их чуо још једнако и плакао сам још једнако.

Кад бих заспао у таквим тренутцима, истина, уморан телом, али тим појавама и појезијама, опијен и занесен, тад бих сневао какву дивну, величанствену позорницу. Сенке су се преобразиле у живе слике, па су говориле и осећале, Док ми их најпосле грмљава од пљескања, венци и завеса нису уклонили испред очију. Кад сам се тад пробудио, роморио је поток, а жубор у долини причуо ми се, као одобравање занесене публике; па онда ми се још чинило као да ми цветају венци на глави, а сунце, што ми је сијало у очи, као да значи пламен величаства. Само су ми се канда ругале старе суре стене, што су изгледале као какви духови, а за мном се одјек

грозовито одвивао: „Шта оклеваш 2!“ — Био сам чисто онесвешћен, и нисам ни знао, да је тај одјек долазио од мојих речи. (Наставиће се).

НЕ