Pozorište

Ноћ је била већ у велико одмакла. Мати, која је била у походама код неке пријатељице своје, звала ју је да иде спавати. Девојче се препаде, па скочи и отрча, рекав ми „лаку ноћ.“ Ја се нисам ни макао, јер сам мислио, да се она, као и Јулија, мора опет вратити и пожелити ми још један пут „лаву ноћ“.

Доцније одем у своју собу, те легнем у по-

_ стељу, али не могох заспати. Није то била страст, ни чезња, ни ватрена жудња, што ми није дала да заспим, него је то била нека тиха, блажена, срећа, какву би морао осећати поточић — да има срца — кад с пролећа око њега порасте цвеће, кад се рујна зора у њему огледа, и кад зраци сунчани трепере по његовим валима. да тим ми се мек санак навуче на очи. Месечина ми је кроз завесе лако обасјавала лице — у мбуну негде весело је прижељкивао славуј, као оно сањалица, који се пробуди у својој срећи. Месечина и песма славујева помешаше се у моје снове. Месечина ми је цртала слике у души, а меки звуци славујеве песме задрмали су ми најтајније жице мога срца. Чинило ми се, као да сам доспео у вилинско царство, као да слушам еолову харфу.

Маспао сам тако у тим мислима и осећајима.

ране

Ме „Бодакија нека тражи себи другог глумца, моја газдарица другу ћерку. а публика нека од · сада држи другога 87 луду. Кочијату, терај брзо, | пусти те коње нека јуре трком, нека све севају | варнице из калдрме, нека кола лете ваздухом! | А ти мила голубице моја, не бој ми се ништа! Наслони ми се на груди, па почивај! На небу ће одмах засинути оне наше две звезде, што смо их изабрали, па ће нам светлити, а на земљи ће нас чувати наша два пријатеља: црни шаштач и тиха ноћца. Псуј само и куни, поробљена мати! Не бојим се више никакве клетве, јер сам се навикао већ на пеовке и клетве. Под"нео бих радо и клетву целога света за љубав овога благослова, овога блаженства.“ Одвео сам то лепо, невино девојче, “отртао сам је од матере јој. Ах, она је све лако схваћала, па је, на жалост, још лакше научила и студију љубави. Прве недеље звала ме је још својим пријатељем, а љубила ме као свога брата. После четрнаест дана био сам јој „Ромео“, кога је она као „Јулија“ пољубила. Треће недеље лежала је у мом наручју нежно | и невино као јагње, а смешила се и дрхтала је као оно божица Ио, кад ју је пољубио облак.

(Наставиће се)

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Ромео и Јулија“. Трагедија у пет чинова, написао В. Шекспир, с енглеског превео др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић.) Приказана у уторак о јануара 0. г.

1

Има гдекојих улога, које тлумну или глумици одмах у почетку тако импонују, да се тек после чешћег покушаја може страве ослободити. 'Те улоте, биле тешке по себи, или биле носиоце узвишених замисли, или представљале голему личност, одузимају глумцу, ла још младом, ионо мало поверења, што га има у себи; давно прекужена, бојављивост поврати се из нова; у гласу, у кретању не уме да изведе довољну тишкост. 'Тако му је, као да стоји пред врло строгом испитном комисијом, која иде ли на то, да уочи оно, што је на њему лошије, а да се и не обзире на оно, што би лешше и округлије приказао. На сваки је начин тај душеван расположај од велика уплива на глумца, те тако и на све му приказивање.

Међу улотама те врсте спада и Шекспирова Јулија. Она је у почетку безазлено девојче, која се развија, која, расте пред очима свота Ромеа, док не дође, у доста наглим скоковима, до тог врхунца, који не зна, нити хоће да зна за

што друго, до — љубави, Ромеу је девојче, љубавница, жена; родитељима је послушна кћи — до могућности; осталом свету је непознати алем. Ла видимо, како је решила гђа М. Рајковићка ту,

| поред све разноврсности, свагда доследну улогу. | Шрви корак на позорницу, прве речи показиваху нам, да јој је, при подигнутој завеси, та улога израсла пред очима и већом, него што је заиста. Гђа Рајковићка је можда у оном тренутку посумњала у своју снагу, да ће | Шекспирову Јулију достојно моћи приказати, или да ће јој та улога под руком постати обична цура у старинском оделу, која осећаје своје рецитује у складним јамбима. О | тога јој и тецијаху речи као декламација, која има да из| несе само слику осећања, а не баш осећање. Јулија мора | показати, постепено, све жешће и јасније, да Ромеове речи и очи беху од уплива на младо, безазлено, али жарко срде њено. Та је љубав морала бити већу потпуном развијању, кад је чула из дојкињиних уста кобну реч, да је Ромео непријатељ дома њеног, С тога јој морају и речи:

Јединац јад, и љубав једина!

Доцне те познах, видех прерано!

За љубав ми да знака немила.

Крвника морам љубил верано!

| | | | | |