Pozorište

—=а ==

| де, да би живописци, вајари и

ски, увести је у велики отмени свет, па је онда кроз многобројне славолуке извести на капију разуверења и самообмане; а кад ту приспе, моћи ће још увек мирно и задовољно живити, јер међу младим људима биће још доста фантастих ве-

| тропировића, који држе да ће у старе глумице | наћи више љубави и поезије, него у младе де| војке; ти ће млади људи онда увенчати њене | погрешке и обмане својом верношћу и младошћу, | као што оно гавез обрасте и увенча рушевине. (Наставиће се.)

РенЕСОГО 1 05 И

Обећали смо, да ћемо донети ошнирнији извештај о двема представама, које је славни талијански глумац Ернесто Роси са својим малим позоришним друштвом дао у Буда-Пешти.

Чудновато је, даје тако славни уметник, као што је Роси, изабрао за место својих приказа најмању позорницу пештанску, која нема онога сил-

нога вештачкога прибора, којим се лакше по-

стизава ефекат, који, у неку руку, допуњује игру глумчеву. Па такој сиромашној позорници, као што је хермининог позоришта у Пешти, постићи толики успех, као што га је постигао Роси значи сву славу тога успеха створити сам с0боми својом игром.

Роси је Талијанац, али његова домовина је цео свет. Доиста би сретна била свака позорница, која би стално имала Росија. Но он тога не ће. Он ходи по свету од народа до народа, од Париза до Петрограда унакрст Евроном, те као апостол приповеда евангелије праве глумачке уметности.

У Пешти је Роси дао са друштвом својим само две представе и приказао је шекепировог „Отела“ и по томе комад „Могге ауде“ („Грађанска смрт“).

Готово је излишно хвалити Росија, јер њега хвалити значи хвалити глумачку уметност. Роси је данас миропомазаник трагичне музе. Игром његовом и ми осећамо, стрепимо, беснимо, узбурка се у нама читаво море страсти, те хучи, бесни и смеши се у нама, како је њему као уметнику кад воља.

Ако глумачка уметност треба да нас занесе и обмане, Роси нас тако обмањује,да мислимо ва часав, да емосњиме на острву Кипру, па се интересујемо ва судбину њетову као мазријскога тенерала так живо, као да нам је Отело крв од наше крви.

Треба, ли глумачка уметност да нас гане; Роси ће нас танути, да ће нам се срце стетнути у грудима. Треба ли глумачка уметност да изнесе природу: Роси је тако верно отледало те приропрофесори физи-

ологије и патологије могли росијеве карактере узети себи за моделе; јер сваки покрет, сваки гиб, свака жилица, сваки дах росијев хармонише са природом.

Ако треба да нас глумац као уметник потресе, да нас занесе: то је Роси телом својим див, а ипак окретан, звучним гласом својим чисто створен, да приказује јунаке и дивовске страсти.

Ако иштемо, да нам глумачка уметност задовољи дух наш, ако треба, да пред духом нашим ниче, као из клице своје, карактер неки, дело, па да пред нама постаје, расти, развија се, док карактер не постигне свој врхунац, пораз свој, дело свој вршак и своју пропаст — то Роси баш тим извађањем улоге своје заноси и најстрожијег тумача улоге.

казује чисто уметнички, меримо ли му улогу, да ли има у њојзи симетрије, од постанка па до целе израде, као хармоничке целине — ко би нас и с те стране спољнога облика боље задовољио него Роси.

Роси је најсилнији тумач шекениров, бар је то као „Отело.“ Ево, гле, као он изводи, приказује свога „Отела.“ Мирноћа и ласкава нежност у почетку, потмула далека грмљавина кад му | Брабанцио прети клетвом: „Дездемона ће пре| варити Отела, као што је преварилан | ода свога“ усхит при доласку на Кипар, тихи | прелази у сумњу, док га фурија љубоморе не | вграби са евим у своје канџе, дави га, гуши га, стегне му срце, да не може да дахне, на како Роси онда застане, те последњим ужасним напором хвата се у коштац са бесом, који му рије у грудима, па како обезумљен свети се гушањем | како је све то Роси изводио, развијао од призора, | до призора, како је ту идилска мирноћа из тиха, природно, не скоком нарасла као бесни вихар —

како шикћу гује љубоморе — док није ужа, | страст се навршила — којој надоше три жртве!

| (Наставиће се)

Иштемо ли да нам глумац, као уметник, при- |

| | | || |

__-