Pozorište

ПА РОН

МЕ

ВРИЋОЊ О БЕО СЕ

(Наставак.)

Приказом комада „Га тог(е ступе“ развио је Роси најграндиознију реторику. Глас му је чисто сликао радњу. Причање његово о мукама у тамници, на о томе како се ослободио, било је тако живо и заношљиво, да је при завршетку грмило п080риште од плескања занесених и потресених слушалаца. Ко може да опише бајне гласе нежнога разговора му са љубом, коју види након петнаест година растанка! Роси израђује све улоге своје тако пажљиво, да је у напред одвојио сваки нагласак, сваки покрет, па ипак се сваки моменат слива тако дивно један у други, као оно таласе, кад ниже прстенове по глаткој површини воде.

У тој улози приказао се Роси, више него иу којој другој, да је пластичар. Само талијански

| | |

"народ, који је из нова родио пластичке уметности,

може да има оваке уметнике, који у сваком крету изражавају чисте линије пластике, а кретање им није отуда мање живо.

Да фотограф сними овог росијевог „Корада“ у педесет различитих положаја, слике би те саме, без речи, јасно и разговетно испричале сву радњу.

Нек приговара Росију ко шта хоће, његовој заношљивој техници, хармонији му у замисли и извађању нема пара.

Сваки мишић на руди, на мишици, на лицу, на грудима му ради сугласно, говори својим језиком, а израз тај слаже се са живом речи, слива се с њоме у једну хармонију, као што се сливају различити гласови оркестра.

(Овршиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Војнички бегунац.“ Позоришна игра у 8 чина, с песмама, од Е. Ситлигетије, посрбио Рада Стратимировић.)

Ова стара, али за то ипак радо гледана позоришна игра приказана, је 21. јануара о. г. Да није своју привлачну силу још никако изгубила, најбољи је доказ, што се публика у приличном броју стекла била и више регије у позоришту са евим испунила, Чисто те је подузимала нека добра воља, кад си видио, како се тај шаровити свет уме од срца смејати. Тако слатко могу се смејати само људи, који су голубије нарави и безазлена срца, 'Таква је публика најблагодарнија за глумце, који и нехотице добијају све то већу вољу на итру, кад виде, да им свака реч, као оно добро семе, пада у плодну земљу, која ће донети ваљан плод.

() самој представи имамо толико да прибележамо, да, је ишла врло добро, да је сваки од наших глумаца уложио своју најбољу снагу, само да представа испадне што боље и да су и песме тако добро отпеване, да су г. Ружић и т, Добриновић на бурно захтенање захпалне публике морали поновити песму „Скини с плећа пушку шару,“ а то исто морала је учинити и тђца Љубица Зорићева, која је као ћајџијски шегрт врло лепо отпевала песму, којом нуди на продају своје ћаје. т.

(„Злочинчева марама,“ Позоришна игра у 4 радње, с песмама, написао Љ. Абоњи, за српску позорницу прерадио Ј. М. Шимић.) Приказана први пут у недељу 28. јан. 0. Г.

Већ смо једаред на овом месту подитли свој глас у хатар укуса, естетике, истине и правде, говорећи о злоупотреби гдекојих писаца, који силом хоће да у туђу ствар уметну и „свога масла.“ На тај начин престаје ориђинал да прелази као такви у имаовину других народа, већ се из

| |

њега истеше неко књижевно чудовиште, које нам љутину натерује на лице, из њега постаје позоришна карикатура, несмисао, од ког се најзад и гадимо. То су такозване „прераде.“ Како би н. пр. било нама, кад бисмо на којој немачкој позорници видили Краљевића Марка, прерађена, у немачког Михла; српску вилу, прерађену у келнерку; цара Лазара као тиха кнеза литомих виртембершких Шваба! Тако исто мора бити и Сарду-у, кад види, да су му Французи постали : ићи, вићи; и Абоњији, кад гледи свог класичног бећара као пастирче с естетично-модерним именом: Бранко.

То је злоупотреба, то је грех, то је корупција, коју ваља угушити још у клици, пре него што би отела маха код нас. Шта више, ми чисто замерамо, што се примају такве глуме, или, кад се већ приме, зашто се не прераде опет назад, да као чист и поштен превод угледају света као што је то једаред управа учинила од „Цврчка у мравињаку.“ „А бебуаг Кепабје“ права је мађарска глума. Особе су типови, вађени из средине најживљег и најпунијег мађарског живота, где бије мађарско било у најжешћој ватри, где се налазе још по гдекоји усамљени ориђинали негдашњих европских страшила. Мађарски коњушар, мађарска крчма, мађарска цура, мађарска жена — тако су сјајно, с таквим апсолутним убеђењем и специфичном ориђиналношћу изнесене пред свет, да је заиста грехота кварити такво класично плетиво.

да бољу потврду наше тврдње навешћемо голу гатку „Злочинчеве мараме.“ Бранко ђуричић, разуздан и силан чикош, бацио је око на Соку, на кћер крчмара Боже. Које са своје стране, које гоњен од Соке, учини грозно дело: обеси своју верну и ваљану жену Јелку, да би са Соком