Pozorište

МОНА ЛОС ЗА ле

ЈЕВАНЂЕЉЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ,

СТОГОДИШЊА УСПОМЕНА

(Наставак.)

Предисторија Лесинговог драмата позната је, али овде морамо додирнути оне моменте у њој, који стоје у најтешњој свези са језгром тога спева.

Године 1774 и 1777 издао је Лесинг, —- тада је био библиотекар кнежевске библиотекеу Волфенбитлу — тако зване „Фрагменте некога, који не ће свога имена да каже.“ Лесинг сеу свом предговору к првом „Фрагменту“ е великом предосторожношћу и са важних разлога трудио, да заведе мњење о правом аутору. С тога су с почетка држали самог Лесинга за аутора. Тек касније се дознало, да је прави писац професор Херман Самујило Рајмарус, који је умрБо године 1768 у Хамбургу, а био одлучни присталица, Волфове философије. У рукопису је његовом делу наслов: „Апологија, или обрана за разумне поштоваоце божанетва.“ Лесинг, који је од породице покојникове добио препис тога рукописа, говорио је, е је бајаги на тај рукопис наишао у Волфенбителекој библиотеци. При том бајаги није знаб ништа да каже ни о аутору, ни о томе, како је рукопис у библиотеку доспео, да ли су то фрагменти каквог дела, ит. Д.

Обзири спрам породице Рајмареве, као и воља пишчева, који није хтео, да му рукопис тако рано угледа света; руководили су Лесинга, те је био предосторожан кадје тако зване „фрагменте“ издао. Доста је смело било, што је Лесинг у отште нешто од тог рукописа на свег издао. Јер како је садржај истоме био елободоумна критика хисторијских основа хришћанству, како је у тој критици одлучно у питање стављено васкрсење, чудеса, ит. д., то је могао издавалац очекивати, да ће теолози сви на њ ее устремити. Лесинт је „фрагменте“ пропратио пшримедбама,у којима је своје становиште досљедно на видик износио. Сам је назначавао, шта би се против мњења анонимнога аутора у обрану библије за сваки случај дало рећи. „Да,“ додао је он, „све и кад се не би ништа одлучнога против тога дало рећи, ипак »; то човек не би био присиљен, да анонимноме писцу све за право даде, што он отуда изводи на штету хришћанској релитији.“ Још је одређеније изрекао Лесинг своје становиште у вели-

кој изреци: „Олово није дух, а библија није религија. С тога нанадаји на библију, нису нападаји на религију.“

Па при свем том начинише ортодокси теолози, на челу им пастор Мелхијор Геце, Лесинга самог одговорним за садржај фрагмената. Познато је, какве су препирке отуда произаштле. Нападаји пастора Геца на Лесинга изазваше читав низ списа, који јасно засведочише Лесинтову ненадмашну вештину у полемици. Али не даје дражи и вредности тим препиркама, од којих је највише угледало света под насловом: „АнтиГеце,“ само сатира, која је у облику њиховом. Хамбуршки главни пастор прилично је јасно изрекао, да сумња, е је Лесинг прави хришћанин, а Лесинг се томе опрњо са највећом моралном овбиљношћу. У свом „Анти-Геце“ броју 7 признаје, да писац фрагмената није желио, да му рукоппе тако рано угледа света, — то је рекао у предговору к своме рукопису — и да је он своје мисли на хартију ставио само за то, да своју душу умири. Писац тај. чије име није речено било, мислио је, да се времена морају разбистрити, пре него што би се мотло- јавно проповедати оно, што је он држао за истину. пак,“ вели Лесинг, „ја држим, да се времена не могу већма разбистрити, а да би се могло сада испитати, да ли је оно, што је он за истину држао, збиља истиџа.“ А у неком каснијем спису, који се тек нашао у његовој оставини, вели он ва „Фрагменте“ и њиховог писца, који није евог имена рекао: да га је за то на свет изнео, што није дуже могао с њиме под једним кровом да пребива. „Признајем, да се нисам умео њему толико противити, колико бих желио био. Нас двоје, мислио сам, мора неко трећи или једно другом вближити, или нас једно од другог још већма удаљити, а тај трећи не може нико други бити, до ли публика.“ 'То је говорио Лесинг, не да би тиме свој поступак начинио лешшим него што јесте, већ за то, што му је то било најистинитије, најчвретије мњење. Миак је граја, коју је пастор Геце на анонимног писца и на самог Ле-

синга био дитао, најпосле до тог довела, да је

„ја,

-- ~ о ин