Pozorište

ТВО А с

мамити тице, од којих су неке, што се укуса тиче, још жутокљуне, а неке богме сувише маторке.

За случај, ако би се пред нас још који пут морала, изнети табла са тих осам слика, замолили бисмо режију, да узме у руке палицу, па да те слике разлажући показује, почевши са оним облигатним: „Нобг', о Раб сши, де гтапзате Севећаећђе, Фе јећ Фу та Епфвефлел пал ђетећђе“ и т. д., да са том палнцом мало живље размахује, како не би, делећи нам души покрупне залогаје, телу нам крњила часове, који су му за одмор одређени. У мадо те не дочекасмо у храму Талијином онај час, који је хора за састанак аветињама и вампирима. У тај смо час већ једном ногом угазили били, а „глуво доба“ није се за цело надало, да ће му солидна Талија хтети одузети владу, коју му и онако тобоже култура и напредни свет одузима.

Уз масивно оружје, којим су „Две сиротице“ већ по себи наоружане, мислили су по свој прилици глумци и глумице, в није нужно с њихове стране даљег додатка, а да се може продрти. Једино тим сокспедијентом кадри смо себи разложити околност, која је сведочила неку неспрему и несигурност, а та је околност оно силно запињање, спотицање, у коме је 7. Марковић већ чинио, што се човечијој снази поверовати не да. Он је у томе све до краја остао први еминент и то не без велике борбе, јер у томе је имао тога вечера много такмаца. Према томе би се дакле о представи и е пгри глумаца дало само релативно говорити; што је пак релативно, то је мање више половно, а о половноме није вредно ни говорити онде, где се с правом ишчекује што честито, што би ван саме ладне оцене заслужило и похвале. „Две сиротице“ јесу до душе до зуба наоружане, али ваљда

Представљачи у овој глуми су стари познаници наши и одабране снаге позоришне дружине. Улога Рошферијерева, је веома, тешка. Сирома је, али ипак поносит, охол на своје племство, осим тога до зља бога раздражљив старац. Да се све ово потгуно представи, треба све промислити добро, све мора бити у представљању спојено, иначе вређа и гледаоци буду незадовољни. Г. Ружић је приказивао Рошферијера већ више пута, те му приказ иде тако лако, као да се шали са том тешком улогом. Особито је аристократска, поноситост нашла доброг приказивача у г. Ружићу. Помирљиви и попустљиви трговац Мерсије имао је верна друга у особи г. Рајковића. И у једу и гњеву г. Рајковића видео си, да је Мерсије добра душа. Г. Марковић као Анатол задовољио је и нас и публику. Он је показао, да човек може округло представити и оно, што није за њега. За г. Марковића нису углађене улоге, али је он опету „Партији пикета“ био благ и углађен љубавник. Осим свију имамо 'лохвалити гђцу Б. Хаџићеву као Ружу, кћер трговца Мерсијера. ЈЊој се ретко даје прилика, да излази у већим и бољим улогама, али она опет савесно изводи све. Као Ружа уверила нас је, да има и воље и дара. Њена итра испала је са свим добро, све је било на У опште „Партија пикета“ је приказана веома добро, и ми се радујемо, што у малом персоналу наше позоришне дружине има тако вредних и савесних чланова.

Представљачи у „Шољи теја“ такође су се показали и своје улоге вешто извели, Г. Марковић, као и у „Партији пикета“, био је слободнијега кретања, те је одмах привукао на себе више нашу пажњу. Гђа Рајковићка могла је показати спољне више претварања, могла је боље притајити

месту.

не би ипак биле тако охоле, да би одбиле снажних савезника. Не би, дабогтме, јер сутра дан се с обе стране потписао савезнички уговор, а непријатељ је био тај други пут баш до ноге потучен — тако нас бар увераваху, јер сами не хтедосмо

| намеру своју, да је рада уверити се,је ли јојдоиста муж

| љубоморан; иначе је била добра. Г. Лукић као слуга био

је нешто везан. Највише је заслужио т. Добриновић, да се

прогобори о његовом Камуфлеу. Камуфле је незнатна лич-

после прве погибије, да се по други пут у борбу упуштамо, ност, али опет за то игра главну улогу, јер се око његова Комад није у свој својој целини изпесен пред нас — ми |

| бегања од кројача збило све, и он је средство и бароници бисмо га се, искрено да кажемо, и онако морали пабаји- и барону, да се увере о верности наизменичној; али је

сати — него је згодно срезан и скраћен — па ипак јеостао | Камуфле допао у кућу баронову случајно, те за то и улази и у | 5 5: у "о Мк дуг, предуг. Шта вели на то „неверни Тома“. Г. | плашљиво у дворану и г. Добриновић је вешто ушао. јасно

(„Партија пикета“, „ШТоља теја“. Шаљиве игре, свака. у једној радњи) приказане су у четвртак 8. марта 0. т.

Није како је мишљено, него како је суђено: „Наши рооови“ су заказани, ал су приказана горња два комада. Листа, | болесничка наших глумаца започела је са гђцом Л. Хаџи| ћевом, а њој се придружио и г. Рајчевић. Због гђце Хамићеве изостадоше „Наши робови“. Ми се изненадисмо, кад | примисмо позоришни лист,и у први мах зажалисмо, што да нам се ускраћује уживање при представи „Наших робова,“ и чисто нам неправо би, што баш сад да има болесних, што да се баш разболи певачица Мадлена. Но се опет брзо | _ повратисмо, кад прочитасмо, да ће се давати „Партија пикета“ и „Шоља теја“. Управа позоришна потрудила се, да | доста достојно замени „Наше робове“. И доиста су оба ко| мада са свим добра по склопу нутарњем, по вештом заплету | и расплету, а особито други. Заплет је вештачки удешен и |

се по њему видело, да ни сам, не зна где је; и у опште плашња његова у туђој кући била је као што треба. Понашање његово према грофици и у опште држање, кад га она титулише грофом Лобановим, мора му бити тако, како ће још боље и јасније приказати публици, да су му то све нове ствари, што сада чује, и да га јако збуњују. Као плашљивац и кукавица, кад га барон заокупи, прилично се показао, али још више страха не би згорег било. Међу тим, као настојник баронових добара, понашао се према непознатоме барону врло добро, тако исто и према слузи Јовану. Представљање му је имало округлине, особито је добро урадио, што се држао блажене средине: нити је претеривао, нити је био сувише млак. Г. Добриновић изазван је на крају „Шоље теја“ и тиме му је и позоришна пу- | блика. показала, да је задовољна са његовом представом. После свега овога велимо још једном, да су обе ове шаљиве игре достојно замениле позоришну игру „Наше робове“, коју ћемо сигурно имати срећу видити, чим не буде болест препрека представљању. с.м. Издаје управа српског народног позоришта.

| | | _ и опет лако разумљив. | | У „Партији пикета“ је доста чудновата синовљева оштро| Уумност, кад успава оца, па та после заједно са Мерсијером | увери, да је снивао само, како се посвађао са последњим.