Pozorište

ЛОРИ Ћи.

СРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Броводамија“, шаљива игра у 8 чина, написао Јулије Розен, с немачког превео А. М.) Приказана у среду 21. марта 0. г. по други пут.

„З1е Теђеп јташлсе Таге!“— рећи ће ми ономад једна сусетка Немица у позорпшту. А за штог — запитах је ја. „Паз Тћеаљег 156 ја 'ађасћешећ Теег |“ Ваистину тако је. Ма да, нас са позорнице разгаљују, разведравају, побуђују на пријатни смеј — иза леђа наших кињи нас ужасно зевање, јер празне клупе, које не могу да испуне ни на ретко сејани посетиоци нашег партера, зевају ужасном празнином. Па шта значе те празне клупе» Поштована, публико молимо за одговор! Неки веле: Нема свет — а публика је свет новаца. Исцедили су нам пепове Сетединци, иду празници, треба спремити новаца, да их лепо проведемо, треба ово купити, оно поновити, и сума сумарум — нема свет новаца. Мој један поштовани колега резонује у овим ступцима, да је томе крива непојамна апатија, то, што ми немамо уметничкога укуса, Јели то таког И јесте и није! Ја идем даље, па, велим, да смо ми врло нестални у љубави према нашем позоришту, нестални у томе, као и у свачему, слама која букне па преплане. Али баш кад је та фраза, тако омиљена да свет нема новаца == дај да загледамо мало у џеп тој нашој публици. Немамо новаца — јелте> Немамо новаца — а празнике морамо прославити силесијом јела, и пића, које нам је трећи дан већ дотужадо. Немамо новаца — а своје морамо поновити тако скупим хаљинама, да нам се врти мозак кад бацимо поглед на конте и рачуне. Немамо новаца — а у свој „физитцимер“, то блатовалиште мољада, тај скупи излог нашег раскоша и неукуса, морамо набавити ово или оно, што још недостаје, јер, молимо, свака трп месеца добијамо по коју „физату“, која би нас могла отоварати. Немамо новаца — али за, „фрише фире“, за „префаранац“, „фарбл“, „калабер“ и т. д. за катадневно пиво, дуван и т. д. морамо имати ситна трошка. Ето, ја набројах неколико рубрика, у којих би сваки родољуб и родољупкиња могао п могла позајмити нешто, па да наспори позоришту. Али ми немамо оне челичне црте у нашем карактеру, која би нас гонила, да, надбијамо своје слабости, да сводимо своје потребе на природну меру = па да нам претече што више трошка на своје умно образовање, на племениту забаву, на, родољубиво дело. Ја да сам изназтао барут, напунио би вам пушку да убијете зеца, који лежи у томе грму.

Но куд ја забасах > Би ли смео тако резоновати својој сусетки Немици — која дође да нађе себи лепе забаве у српсксме позоришту. Волим рескирати, да кажем оно што мишљах у тај мах јавно. Неки ће признати да је тако, други ће слећи раменима, бојећи се и покушаја да тим раменима, баш он исправља свет, а мени, јаднику, верујте, да, није ништа лакше што сам ово казао — јер ми није стало толико да спасем душу своју, колико би волио да остане душе у нашем позоришту. Пође ли овако и даље дивно ће

се изузимати како је Нови Сад дао 5000 фор. на Сегединце

„ (од чега половина по паритету иде на Србе) а у исти мах

помогао своме позоришту, да дође до великог дефицита, који се да како сав пише у дику овдашњем Српству.

И тако вам ја сретно постадох проводапција између доиста празне касе нашега позоришта и тако званога празнога џепа публике. Хоћу ли бити тако сретан у овоме проводаџисању, да овај хладни немарни момак, што се зове публику м, баци свој милостиви „взор“ на тако сироту девојку као што је наше позориште, — или зар би боље било, да кад се већ нешто иште, да скочим одмах 1п тебаз кез, на да кликнем: Кесу куме! И збиља ова је ствар доиста врло налик иа сватове. Наше страсти то су вам бесни и кићени свати, које морамо — та верујте да морамо, људки почастити, јер где би свати остали гладни и желни, а наше праве душевне потребе, то су вам она ситна деца што циче: Кес куме, али кум, аНаз публикум једва да има, за њих коју ситну пару.

Но ако је и свирка, треба посвирати па и за појас заденути. О, камо моје лепе среће, да-си ти публико паметан човек, па да сам ти ја — комарац — музика!

Али сад је већ доста. „Провода џија“ ће остати стални комад у нашем репертоару, јер је допста. згодан да пријатно испуни једно вече. Наши вредни глумци — буди им свима у част речено — играју с таком вервом, да ми се чисто чини, да та воља расте у геометричкој пропорцији према немару публике, јер што мање публике, они се све боље труде — а колико је то пожртвовање, како то боли вољна и одушевљена, уметника, то зна само онај, који је осећао тај бол у души својој. — Улоге у овом комаду биле су све у згодним рукама и ми немамо ништа замерити, но смо дужни да одамо своје пуно признање виртуозној игри како тђце Ј. Поповићеве, а тако и игри лепога женскога, трпаса гђе Рајковићке, гђица, Л. и Б. Хаџићеве, кога је узимало лукаво на јуриш мушко тројство т.т. Ружић, Добриновић и Јовановић уз складно секундовање Рајковићево ма да је лавовски део тога вечера био да како у рукама. тђице Ј. Поповићеве и г. М. Ружића. У томе лепоме акорду као да зукне по кад што једна ма и врло танка жица, мало тугаљива — али топао тон осталих не да јој маха.

Сума сумарум — ми смо тога вечера уживали, а то је доста. Нек зна одсутни део публике — да смо уживали, па кад већ не долази, оно бар нек се једи, што ми уживамо — док они зевају при забавама, где мисле да ће се забављати, па се не забављају. Јеф. ров.

% (Ванредна представа у корист породице покојнот песиика Ђуре Јакшића.) Мислимо да нам није потребе свраћати пажњу наше публике на ту представу, Управа позоришна учинила је своје, а, сад је ред на, публици да и она учини своје. Тек тако ће се моћи постићи

| она лепа, цел, којој је ова представа намењена.

Издаје управа, српског народног поворишта.