Pozorište

“обоје 70 Фу

је том улогом задобила цео Париз. „Ге раззалљ“ дође у моду. да мало, па није било представе на добре цели, а да се није приказивао „Те разваш“.

После тих сјајних успеха, управитељ Тћбабге (тапсал5-а понуди је да потпише уговор и да пређе на прву француску поворницу. да случај, ако би прекинула уговор са управитељем одеонског поворишта, обвезана је била да плати 100.000 франага у име каштитге. „То није никаква, препрека за мене“, рече Сара, и „удари својим маленим ножицама по паркету свога салона, и, гле, отуда почеше поницати тражени новци“, као што лепо и фино веле о томе Французи. Тим начином могла је 1872. г. изаћи на позорницу францускога позоришта, али се није допала. Тек у „Сфинги“,.

том од Француза добро примљеном позоришном делу Октава Фељета, занела је дивном игром својом цео Нариз, те су тако морале занемити и сви противници њезини.

Од то доба скакала јој је цена све више и више у очима парискога света. Дивно су јој пошле за руком и све улоге, које је пре ње Рашелка играла. Јако би се знала љутити, кад су је стали упоређивати са Рашелком. „је 5ш5 БЗагаћ Вегпићага |“ — викнула би тада озлојеђена с поносом. И заиста Сара је ванредна појава, у глумачком свету: она не узајиљује ни од кога, него све из себе, из срца и душе своје изводи и ствара.

1879. год. напусти Тћедге (тапсај, састави дружину и поче обилазити свет, да покаже, да за њу ниче лаворика, где год д ђе.

(Наставиће се.)

===

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Мамица“, шаљива игра у 83 чина, напнесао Е. Сиглигетија, преведена и посрбљена, приказана 10. децембра 0. г.)

Посрбљена или непосрбљена „Мамица“ остаје мамица или правилније пуница, јер то је право српско име тој шаљивој игри. Џо нашем мњењу не би рђаво било ни жалосна игра, јер, што нам се ту ивноси, зацело је жалосно, кад се у животу догађа. Приметити морамо, да су у нас више свекрве свему криве, али већ су ипунице прилично у моди. „Мамица“ мора публику занимати већ вбог тога, што је извађена из нашег свакидашњег живота; многи види у њој пријатеља, суседа, друга, а многи гледи баш и себе самога; али како је већ више пута приказана, то сад није тако занимљива, ма да су наши глумци, а и наше глумице, све и сва употребили, да своје улоге добро одиграју. -

Представа је ва цело и добро и вешто изведена; мало је у коме комаду поворишном толико округлине у прикавиваној целини, као што је то било овога пута у „Мамици“. Не знамо кога представљача или коју представља чипу прво да споменемо, а да не увредимо једне или друге. Да не знамо, да гђица Ј. Поповићева није још пуница, по њеној игри бисмо рекли да — јесте. „Мамида“ је представљена овде као смеса нека, она је пре свега мамица, па онда строга пуница, па заједљива жена, па ти приговара, па се дичи и поноси својим иметком, својим покојним, па ти је и адвокат, па ва тим помирљива и шта још нема мамица у себи скривенога и гђица Ј. Поповићева све нам је то вешто изнела. Какав је то само контраст у оној сцени, када вета онако немилостиво части равним пребацивањима и погрдама,

са оном сценом, где долази у лепој намери, да се за љубав мира своје кћери са зетом измири Па како је вешто изведена она сцена, где долази зету са адвокатом» Сума

_ сумарум, гђица Ј. Шоповићева приказала, је „Мамицу“ ве-

што, или да употребимо израз њен у улови јој: „Та то је скандал“ — како је свето лепо извела. Уз мајку стоји упоредо и кћи јој Анка (гђа Рајковићка), али са свим друге природе: матер слуша, мужа љуби, али више слуша матер, јер остаје ива мужа код матере. Ово је врло редак случај, да жена оставља мужа ни крива ни дужна, а свеза љубав матери. Анкино меко срце, анкина поводљива нарав така је с почетка, али само ва то, да јој после срце живље бије за Митом, мужем својим. Анка се бори између двога: да ли ће слушати маму или срце, те с мужем поћи. То је све у њој у један мах, те се не зна, шта је од ње; час једно надвлада, час друго,и гђа Рајковићка је добро извела те промене. Особито јој је лепо доликовало, кад се на мужа нашла увређена због оне женске мараме, те хоће, да се раставља, а пре тога се она заувимала за мужа код матере. И мамица и кћи не привлаче баш гледаоца, јер једна тера зета, а друга напушта мужа; са те стране не могу нам се допасти, али се могу похвалити, кад верно изведу своје улоге. И гђца Б. Хацићева као сестричина Станићкина, којој је за леђима строга тетка, а пред њоме млад адвокат — била је добра. Зна, да не сме од тетке али мора, јер срце хоће. Не би згорег било мало више бојазни, кад се већ одважи на тајно венчање, јер мамица није тек — ма ко. И мушки се ве-. што извели своје улоге. Г. Ружић до најмање ситнице, а особито оно место, где се неда, да га пуница гави. ГР. Поповић као стар адвокат и грчки младожења, а поред тога дрвенаст удварало задовољио нас је. Г. Димитрије-