Pozorište
себе
78 Фељоу~
Види, да за њу нема лека, па се мирно предаје судбини својој. Душа јој се још бори са увехлим телом њезиним. Једино повратак њенота Арманда даје јој нешто мало снаге. Она му полети, пада му на груди и грли га грчевито. Опет је сретна, задовољна. Благе, покајне речи армандове враћају јој живот. Али то не траје за дуго. Глас јој је све слабији и слабији. Говори све
тише и тише. То и није више говор, него шапат, којим душа збори души. Чиесто те језа пролази, када јој чујеш глас, како ти-
хо, нечујно, као да долази с онога света, изговара ове последње своје речи: „Је пе гошће р]а5. Оп Фтабћ аие Ја ује геште еп тој... Ј' бргопуе чп ћлеп-ефте див је п' а! јата бргоцуб... Мав је уал5 утуге!.. АЋ! дов је те зепз еп!“
(Ја не патим више. Као да ми се враћа живот... Ја се нисам никад до сада тако добро осећала... Ја ћу да живим!.. Ох, ала ми је добро !)
После тих речи занеми, занесе се, извије се из наручја армандова и пада о тле мртва:
Права, бледа, мирна, узвишена, покајна слика смрти ! ;
У свима тима душевним потресима и преким насилним променама различитих осећаја Сара нигде не греши ни против природе, ни против леноте, ни против уметности. Игра јој је живахна и страсна, али опет за то племенита и уметничка; природна и истинита, па опет уметничким духом задахнута. Она са свим просто, па опет разнолико и занимљиво износи пред наше очи цео живот Маргите девојке, тако, да нас њен начин приказа маргитине страсти и њеног страдања потреса, а уметност њезина очарава.
шШ,
Федра је била, друга улога, у којој сам гледао Сару Бернхардову.
Морам признати, да сам једва дочекао вече, да је видим у тој улози, једно с тога, што сам и сам мислио, да по својој физичној снази није дорасла том задатку, а друго и за то, што су зли језици говорили, да она није смела ту улогу одиграти у Бечу од страха; волтеркина.
Мило ми је, што могу изрећи, да сам се делимице преварио у свом мишљењу, а држим, да су тако исто прошли " опадачи сарини, јер се зна, да је Сара делија-девојка, која се не боји никога до Бога јединога.
о
Као што ће многима познато бити, Федра се представља у француском! позоришту (Табате |тапсај5) онако исто, као што се представљала, пре двеста година, када је сам писац Расин поучавао глумицу, која је ту улогу први пут одиграла. То предање иде тамо од колена на колено.
Тога предања држала се и сама Рашелка.
Ја. сам једва чекао, да видим, да ли ће сеи на сариној игри опазити трагови тога предања. Осим тога желео сам видети, како ће Сара, та раг ехсеЏепсе уметница за модерне француске драме, одговорити своме задатку у трагедији, у којој је главна ствар жестока борба страсти, и у којој катастрофа не произлази из судара трагичких характера.
И Сара је у опште приказала Федру по том предању, али подробности те улоге изводила, је на свој, особити начин.
У души расинове Федре боре се две противности: страсна, грешна љубав према своме пасторку Хиполиту и очајно кајање.
Сара је те две противности доследно извела, од почетка до краја. Судар тих противности видели смо, осећали емо у свој њиховој грозовитости у целом говору, у свима покретима њезиним. Сара приказује Федру у првоме чину као жену, која, од тешке љубави чезне, гине, вене за Хиполитом. Види се на њој, да јој душу море љубавне муке. Неисказана жалост огледа се у њеном погледу и гласу. Чисто је нестаје од великог жара, унутрашње ватре. Њено бледо лице, њене очи, које неком необичном ватром севају, њено изнурено тело — све то чини од ње праву сенку смрти. Па кад још проговори тужним, жалосним гласом :
„М аПопз роб руиз ауап!. Петепгопз, сћеге Оепопе. Је пе те зошерз р]јиз; та Гогсе ш' ађапдоппе: Мев увих зош6 брош да јоцг дие је гето,
ЕЕ6 тлез сепоох |гешћ]аша ве Абгођел! 5005 тој,“
(Да не идемо даље! Стан'мо, драга Еноно! Једва се држим; снага ме оставља. Очи ми бљеште од сунца, које опет гледам. Ноге ми дрхћу, колена влецају.) тебе пролазе мрави, а кад заврши :
„5ејен! је ће угепз уо' ропг Ја Фегшеге [015 |“
(Ох, сунце, тебе гледам сада последњи пут!) тебе спопада грова и сав претрнеш од главе до