Pozorište
“об: 108 Фаро
полукруг, а у грчком се с обе стране степени, што воде на седишта, пружају још и ван полукруга, те изгледају као копита. У осталом је римска саува, као и грчки Огитоо им седишта у амфитеатру, широким пролазима (ртаестенопег, бас Фисте) била подељена на више бојева, а степенице су је делиле на много одељења, што су изгледали као клинови (сппез, хг0жд22). Испод седишта ишло се унутра, као и у циркус и амфитеатар, преко степеница и коридора.
У оркестри су седили сенатори и то на дрвеним клупама; од Калигуле амо мећали су јастуке на те клупе; такве јастуке смели су са собом од куће доносити и гледаоци, што су седили на тврдим седиштима у кавеји. Цареви су свакако имали особено место у оркестри или на подијуму, у најнижем реду тик иза оркестре; са тих се места најлакше и најбоље могло видити на позорницу. Од године 67 пре Христа дала се и витезима почасна. места у четирнаест редова, одмах иза сенатора. Али тај ред позоришни није увек важио. За време другог тријумвирата турали се и прости војници до седишта витешких, а Антонију се здраво замерило, што је једног војника оданде дао истерати. Зато је наумио Август, да донесе нове уредбе, те да отклони | ту забуну у позоришту. Навела га је на то, као што Светоније прича, увреда, што је нанесена била сенатору једном у Путеолима, кад је дошао једаред у препуно позориште а нико му није хтео дати места. „Оркестру је Август опет дао само сенаторима, па није допуштао ни послани- | цима слободних и савезничких народа, да седе |
и
у оркестри, јер је дочуо био, да међу тим посланицима има каткад и ослобођеника. Војнике је оделио од народа. Ожењеним људма из трећег сталежа, одредио је особена седишта; и дечаци су добили особене своје клупе а тик за њима
седили су педагози њихови. Даље је наредио, да
у будуће на сред позоришта не сме седити прост свет, људи у тавном оделу (ршан); њих је отерао на најгорње редове. И женекадији је само допустио, да седе на најгорњим местима, и то са, свим одељено од мушкараца. Девојкама Весталинкама дао је одељено место у позоришту и то баш према (повишеном) седишту преторовом (у оркестри.) Витезовима је вратио пређашњих четирнаест њихових првих редова; но већина витезова изгубили су много имања у грађанским ратовима, те им тако имање витешко са 40.000 сест. није било више у рукама; зато се бојали казне позоришне, те нису смели да седну на одређена седишта; Август онда нареди, да се та позоришна казна не протегне на оне, који су било сами некад имали имање витешко, било да су га родидељи њихови имали.“ (Светоније). У позориште је смео ићи сваки грађанин, а плаћало се није ништа, јер је представа била свечан дар народу. Гледаоци су добијали марке (кеззегае); те су им марке одређивале места, а по свој се прилици раздавале пре представе по равним четвртима варошким. На маркама тим био је означен сопеша и ред седишта. Десигнатори се зато старали да сваки добије и седне на оно место, које је за њ опредељено.
(Наставиће се)
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, .
(„Кин“. Поворишна игра у 5 чинова, написао Алек. сандар Дима, с Француског превео Коста Н. Христић. Приказана 22. дец.)
Стари неки Фарблиста рекао ми је једном, да има таквих играча, који Фарбл науче одмах, и таквих, који га опет не могу научити никад. Та истинита изрека може се на врло леп начин применити и на глумце, јер и међ њима има таквих, који своје улоге одмах схвате, и таквих, који немају за то довољно духа. Најјаснији је доказ томе, што просто не напредују Какви су билиу први мах на поворници, такви су остали и позле неколико година. Наравно да онда и немају воље да приме савет, било усмено или писмено, јер — пошто су већ
више година на поворници — држе, да су већ глумци у велико, којима су и најтеже улоге ларифари. Много доприноси таквим глумцима околност, ако су бивали у омањим друштвима, где су приказивали важне улоге, пошто је врло лако међ Пигмејима бити уважени ждрал. Дође ли сад такав глумац у веће друштво, н. пр. у наше народно, и пошто у том друштву има куд камо бољих снага од њега — те омање улоге добије: онда му постане срце као котлић,и он не ће ни да слуша на пријатељске и учитељске речи, већ у уображењу свом, држећи се да је тим омањим улогама дорастао, нити хоће нити може да напредује. Може му онда говорити шта ко хоће; та да, како не би он н. пр. умео приказати улогу лорда Мевиља кад је у омањим друштвима био можда и сам Кин. Како