Pozorište

о 150 Ферог~

позориштима у Европи само једно (дворско позориште у Бечу) има правога уметничкога, благослова.

Кад смо се усудили рећи, да ни у нас пееник књижевник не заузима заслуженога места, да не ужива довољна угледа ни уплива у позоришту: онда нам беху пред очима нацртане две слике позоришта францускога и немачкога.

да којима да се: поведемо2 Шта управо недостаје нашем позоришту 2

О том размишљати било би корисно, ако се томе храму уметности признаје културна задаћа у историји народа. Али већ сада, смемо желити, да у нас не буде никада, како је већ данас у Немачкој: да публика не сматра позориште огњиштем уметничкога уживања, него забавиштем; да светина, разкалашена рђавим обичајима подноси и најгрђе грешке против начела естетике; да само позориште за тим иде, не би ли задовољило укусу времена и ћудима светине; да на послетку народ узвишује глумце уметнике над књижевницима, и то на штету самој уметности. Ово је нездрав појав у друштвеном животу и еваки пријатељ правога напретка, мора му на пут стати.

Не баш у нас, али за цело у Немаца и Француза овога је столећа број драмских писаца тако нарастао, да им имена не би могао стрпати у књигу. Па ипак, колико је тих имена заиста познато Европи2 А колико опет од ових познатих заиста заслужују стечени глас» Огромна ве-

ћина тражи славу у томе, да вешто — рецимо уметнички — употреби елог, фразу, помодне слике и црте, да згодном формом заодене по-_ модне осећаје свога времена. Према томе дакле ваља и оцењивати драмска дела овакових писаца по сталној конвенцијоналној системи. Њихова вредност или невредност мери се по томе, у колико се та дела приближују или удаљују од речених својих цели.

Главницу познавања људи и осећаја умножити — то је дар оне мањине драмских писаца, којих се дела не оцењују по сепоменутом мерилу, којих дела немају споменутих цели. Ова пак мањина не може и не ће тако скоро истиснути дивље и напрасите већине.

Није дакле наде, да би управо наше повориште могло штогод допринети томе, да на уметничким даскама у опште завлада класичка дисциплина. Али наше позориште дужно је бринути се само за себе и за своју будућност. Треба дати важности и нужна угледа строгој, искреној критици. Не мора се све, што није савршено, избацити; али се мора рећи: то и то не ваља. Само ће се тако постићи, да чисто злато тим лепше сијне уз нечисту патворину.

Кад већ говорим о критици, нека ми је дозвољено истакнути велико правило најтласовитијега до данас драмскога критичара Лесинга По том се правилу баш у нас нерадо владају, шта више већином га и не познају они, који би га понајпре морали познавати.

(Свршиће се.)

Пена Ср) све

љис

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Ултимо“. Шаљива игрв у 5 чинова, од Густава Мовера, с немачког превео А. М., приказана је 16. јануара о. г.)

Једна од најбољих шаљивих игара, што их има репертоар наш, прешла је горњег дана преко позорнице наше. Имали смо прилике видити ту глуму и прошле позоришне севоне; али каква равлика између оне и ове представе! Онда је давао Лебрехта Шлегла пок. Сава Рајковић, један од најбољих интерпрета такве врете улога, код нас Срба за цело баш и најбољи. Он нам умре, а на његово место нисмо добили још никако такву сна-

И ________-

гу, која би га достојно, или бар приближно, могла заменити. Г. Банковић је за нужду морао се примити те улоге, која никако није за њега. Лебрехт је врло важна улога, а кад је прикаже глумац, коме — не доликује, онда се јако штети утисак целог комада. Лебрехт је добричина, а г. Банковић је био озбиљко; Лебрехт ради све по типару, па опет промишљено, а г. Банковић је био хладан и некако навијен.

Но што је глума у Лебрехту изгубила, добила је ва то у Рајнхарду ШШТлеглу, ког је приказао г. Лукић на место г. Зорића. Г. Зорић је свој гњев само искашљавао, а г. Лукић се баш заиста љутио; г. Зорић био јеу