Pozorište

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. |је истом вештином. Но да се опет вратимо дру-

| - а У

(„Максим Црнојевић, Трагедија, у 9 чинова, с | том чину, јер у колико је Максим ИО се певањем, написао др. Лаза Костић, за позорницу велика улога, други чин као да је понајтежи.

удесио А. Хаџић, музика од А. Мансиловића“) У њему има глумац да савлада највеће тешко| Ће: и ако се' овде можда и највећи вештак спо-

детаве стоји, као 7ТаКНе, није толико кривице до глумца колико што је у наслову истакнуто, да је ову трагедију 70 писца, који је Максиму у овоме ПБ приза позорницу удесио А. Хаџић. Ову клаузулу Лично добар део неме игре 1 за то времожемо често,и баш код класичних комада чи- | ме је у максимовој души читава бура од ПК тати. Удешавања ова нису ништа друго него: 1их чувства. _ _ по + о о прекраћивања, и тако је нашој публици ускра- | без _ Се НЕ КЕ 165. _ је Не ћено, да може класична дела у њиховој целини | 12 Које сами себи остајемо одговор а на нашој позорници гледати. Ово је заиста врло -1оже бити, да би глумац могао призвати о уалосна околност, и кад не би знали, да је ово | У помоћ а би се покривеним лицем скраћивање често изазвано или оскудицом наше "опунила Пе А ИЕ | 1 сиромашне позорнице или маленим бројем на-| 7 Пе ПИ КО И о МЕ шег представљачког особља, ми не би ова Е А ВБ НЕ 1 оваква скраћивања могли друкчије сматрати него "РаМО ми И а 7 | као атентате на класицитет дотичних писаца. | 7750 питање најзгоднија одговора умети наћи. Класична дела су увек једна органична, целина, | Кад смо већ код игре ЈЕ Ружића, имамо да која баш том својом целином стварају насладу приметимо још нешто, што је врло важно, а то У гледаоцима и читаоцима. А кад их штипуће- је маска максимова. Ово у аругом комаду може мо и сакресивамо, слабимо уједно и онај ефект, да буде и ирелевантно, али овде је о рећи есенкоји она треба да постигну, и наша публика, цијално. Основ целе трагичности је нарушена која се са класичним делима само путем позор | лонота, која изазива увређену бујету и већи

нице упознаје, добиће врло чудан појам о кла- друге даље конзеквенције. Та окодност мора сичности. · | бити сасвим маркирана, маска мора бити јасна.

Ако поворница није спретна и удесна, ако Ми смо овога вечера случајним поводом у једособље за представу целог комада не достаје, онда ном међуакту скочили на позорницу и видили се дабогме не може имати шта против тога, ако |Г. Ружића у пчоки, какву само јак траг од весе по где што пређе и изостави. Шта више ну- ликих, још добро и незараслих богиња а, жно је и треба да се изоставе она места, која|%ли та маска није напољу у дворани при овом данашњем Финијем укусу више не одговарају. | нашем слабом осветлењу тако изгледала. У маАли кад се још и ове границе прелазе, онда је њој и боље осветљеној дворани учинила би та то нешто, што не само не можемо одобрити, ЗЕРО ска МОНА НОО који баш треба, али код против чега и одлучно војевати морамо. А нама Нас то није било. Зато ону разним дворанама и се бар тако чини, да се у овим прерадама и пре- | при разним осветљењима овако важне маске треко граница нужде и потребе претерује. 17 предходно проби изложити.

Приказ овога вечера пспао је доста добро. | Г. Лукић (Иво Црнојевић) одиграо је своју

Носилац главне улоге, г. Ружић (Максил) | улогу добро. Новосадска публика, која је у теизнео нам је верно ону голему душевну борбу, |чају дужег времена многе друге добре приказикоја распиње груди максимове, По нашем мње- ваче ових улога гледала, није овога вечера нињу Максим Црнојевић је, баш зато што је у ње- каква уштрба претрпила. Г. Лукић стално на. говој души тако велика борба, једна од најте- | предује у својој глумачкој уметности. жих улога уопште, и ко у овој улози срећно _ Гђа Ружићка (Јевросима) била је управо оно пробу одржи, за тога се заиста може рећи да је | што је писац у Јевросими хтео да изнесе. Била уметник. А г. Ружић одиграо је Максима овога | је њежна и брижљива српска мајка, верна и вечера уметнички. Нехотице смо чинили по ве- | паметна љуба, па и у сцени лудила свога — у ћању своме у мислима упоређења са игром пок. | петоме чину — играла је са највећом прециЛазе Телечког, и за време другог чина као да зношћу. Ми се усуђујемо рећи, да је Јевросима је надвлађивала реминисценција јаву, која нам | најбоља улога гђе Ружићке. Оваква Јевросима, се са позорнице приказивала, али трећи чин из- | као што ју она представља, спада већ међу типове. нео нам је г. Ружића као уметника, који је сво-| _ Г. Димитријевић (Милош Обренбеговић) проју улогу потпуно савладао. Даљи приказ текао | штудирао је своју улогу па ју је добро и одиграо.

(Свршетак). На дозоришном листу ове пре,

ава