Pozorište

ве, те је овај пут много боље своју партију певала. Збор п оркестар били су сложни како треба, а и игра у другом чину изведена је тако добро, да се на опште повлађивање морала опетовати, Кућа је била дупком пуна, јоште пунија него први пут, доказ, да је ова оперета нашем опћинству већ првом представом врло ушла у вољу. Ми смо уверени, да ће „Ђак просјак“ пет пута узастопце даван напунити кућу. Да је оперета изврсно увеџбана, имају за то заслугу једнаким начином господин Ђуро Ајвентут као ми наш местро Зајц, пак с тога нека је обојици једнако срдачна хвала. Морамо потпуно признање изразити и позоришној управи, која је оперету добро инсценирала, нарочито што се тиче костима; они су лепши и укуснији него што их видесмо на виданском позоришту у Бечу. Вечерас певаће се оперета по трећи пут. Синоћњој представи присуствовао је преузвишени господин бан гроф Кун Хедервари са, светлом госпођом баницом и са родбином.“

# (Народно позориште у Загребу.) „Нар. Нов.“

пишу: „Уз занимљиви концерат Шпањолаца приказивала су се два комада, сваки у једном чину, и то „Сопзшши Тасића“ од пољекога писца грофа Алеке. Фредра и „Пензионаткиња“, нова шала од копривничког учитеља и драматичара Ђуре Естера.

Сова ита #асиана,“ за који је пољски драматичар без сумње употребио од славнијега свога друга Францескога главин мотив („Сплом болесник“), али га је сасма другчије и на далеко краће обрадио, био је врло живо приказан, а главна заслуга иде у том погледу г. Сајевива, који је на уображено боловање већ од Молијера добро навикао. Он је синоћ пзцрпио комику самога писца најинтензивнијим начином што је могао, а уз то је додао и своје индивидуалне примесе, која је опћинство добро забављала, премда би и без ње, могло проћи, Човека вазда гладна и без тека, ма да пет до шест пута на дан обилне оброке троши; човека, који мисли, да је јако болестан, а управо је само јако љењ и велик ждера; човека, који се чини нервозним а управо је веома пштом и добра срца: прика-

вао је г. Сајевић с толико добре воље п тако 40- | чи-

следно комично, да се опћинство теком таве представе веома добро забављало, те је своје задовољство г. Сајевићу живахним пљескањем

исказало. Предмет у новом комаду Ђуре Естера |

„Пенгионаткиња“ није верно црпљен из хрватскога живота, а и драматички елеменат заступан је у шали слабо, готово никако, те најпосле незнамо, какву је писац имао тенденцију с том шалом. У једном се само показао искусан и вешт рачунар: нешто приповедалачко-комичнога елемента, што га у шали има, предао је у руке г. Антону, а

|он је дакако учинио од свога слуге Томе доброга звекана, који је са својим Флоскулама из латинске и немачке граматике у стању натерати опћинство на смеј, па га тако и позабавити. Ина|че је мало што у том најновијем продукту плоднога писца. Споменуо сам неку тенденцију. Та би се имала састојати у том, да је прави покор са школама „напредног деветнаестог века“, у којима девојке од седамнаест година науче, што им је коначни задатак, што је прави задатак жене у опште и на штоим се ваља приправити. По изразима особа, којима је писац окружнпо своју пензионаткињу, чини се, да се он неслаже са таквим школама и да то сматра злим плодом несретнога 19. века. Ми на то одговарамо јед|ном згодном мишљу великога Философа и пе| дагога Спенсера: „Газде, који одгајају лепе | коње и другу домаћу марву, морају много учити и покушавати, док науче, да произведу нај|боље расе п да их рационално и примерно одгајају, а наши родитељи мисле и чином обично показују, да најплеменитије створове божије, децу своју, могу одгајати без науке, дуге и строге науке. Да како да им је за то одгој површан, обично погрешан и крив, а тога ради и последице његове жалосне. Но најтеже је одгајати девојке, које би се пре свега морале одгојити према сврси њиховој и будућем брачном живо|ту њиховом; а баш се то ни у школама ниу | кући обично не чини, те Девојка ступи једнога дана у брак, неимајући појма освом новом животу ни о дужностима својима. Тако се рађају покољења без правог: одгоја“. — Ја сам на памет навео мисли Спенсерове из једнога поглавја његове „Науке о одгоју“, али мислим да их нисам навео криво: а оне најбоље доказују обратно од онога, што би г. Естер хтео да истакне, ако |је у опште на то питање мислио, јер у његовој |шали, како већ споменусмо, та тенденција није ни мало јасна. Писац „Пензионаткиње“ закључио је своју шалу по старој страној шаблони са три брака. „Пензионаткиња“ нема никакве дра| матичке вредности, но ако је већ потребно у нашем позоришту приказивати лудорије, онда волимо хрватске него немачке или сличне Фран| цуске.

Приказивало се у главном према комаду до|бро. Госп. Антон, који је заслужан за вањски успех драмице, био је изазиван.

Кућа је била дупком пуна, а у банској ложи | присуствовала је и представама и концерту „Ез| ба фар це“ преузвишена госпођа баница: док је | прексиноћ у представи „Баруна 'Тренка“ био присутан и преузвишени госп. бан са госпођом |баницом.“

|- 18

| Издаје управа, српског народног позоришта.