Pozorište

о

+

ал

ом 2

Управитељ.

Тај приговор ме неће болети; Јер сваки, који својски узме рад, Ваљан ће тај алат заволети.

Да цепаш, узми сада, меки клад, За кога пишеш треба гледати! Овај ти не зна, шта ће ес временом, Онај ће сит на место седати, Најгоре пак с господом јесте том, Што дођу пуни већ политиком. К'о на маске се иде, расејан,

Да гледи, дође зван ти и незван, Свечано госпе, к'о да кумују, Без гаже тако лепо г; лумују.

гр ј осе

Шта еањаш ту, песниче драги мој! Шта радујеш се кући препуној 2 Та гледни само, ко је тамо гост ! Један је хладан, други опет прост; Да е карта ако с' нада тамо тај. Са дрољом други чека загрљај.

Џа на што онда мучити удиљ Умилне Музе, ах! на такав циљ 2 Ма кажем, дајте више, више све, Од мете се удалит' нећете; Гледајте људе збунити што пре, Угодити је сваком тешка ствар Уехит ил болг Окајте с тога бар!

(Свршиће се.)

–ф—<—>————————

Балканска царица.

() том знаменитом позоришном делу кнеза црногорског донела је „Нова слободна Преса“ веома занимљив подлистак, који је тако живо написан, да га је запета милина читати. Види се, да је и сам писац тога подлистка, занесен самом представом, 0чаран многим лепотама тога комада, прави песник, који уме оценити као што треба пропзводе пееничких духова. У тој лепој нади, да ћемо учинити нашем читалачком свету велику услугу, доносимо овде тај саставак у српском преводу:

Кад се кнез владалац попне на Парнас, па још на највиши врх му који је изнад света, где су драмске музе удариле свој престо: то је, иза идилских дана Чудре, даровитог краљевског писца шаљиве игре „Мрчакати“, по себи ретка колико п занимљива појава. Али пи у тим ретким случајевима били су то са свим мирне, Филистарске ћуди, простодушни грађански краљеви, који су непостижни храстов венац јунака хтели заменити бескрвном лаворовом китом песника. Кад пак владалац једног, у најизвренијем значају речи ратоборног, јуначког народа, после два крвава рата, где је сам својом главом делио муке и опасности са својим храбрим витезовима, а једну од најлешних победа својим војводским даром одлучио, — кад се такав владалац, — по што је оружје положено и мир у земљи настао, — између осталих

Ф

дела културе ода на драмско песништво: тога, по мом знању, није још никад било.

Никола 1. до сад је први и једини представник кнежева те врсте. Јест, истина, један од његових старих, стриц му Петар Петровић Његош, најславнији између српских песника пи последњи владика у Црној Гори, издао је године четрдесете драмски спев „Горски вијенац“ (као да песничка жица прелази е колена на колено у породици Његоша), али владика Раде, како га народ зове, није никад правог рата водио, а још мање победу извојевао. Ни један храстов листак не кити његов пеенички венац, а по том [еазе пог Јеазе, његов „Горски вијенац“, осим разговорног облика, нема ништа драмекога у себи, док је „Балканска царица“ кнеза Николе, која је овде, у Подгорици, први пут на нову годину приказана, права драма, чиста трагедија. Шрвенство се дакле кнезу-драматичару не може порећи.

Кад се такав кнез даје на необичне умне путове, то је у толико чудноватије и значајније, што се он не може надати, да ће на тај начин увећати свој углед, ни доле, у свом народу, ни горе, у својим моћним друговима. И ако његови поданици припадају народу веома даровитом у песништву, из кога још увек ничу народни барди: ипак они више цене ратника, него ли најбољег гуслара. А и у европских

ТЕ

=У+