Pozorište
+
лун
— обје 28 мрсбхер—
једнострано схватање и малиција. Христијанство има својих заблуда, али ни Мозајизам није тако чист од њах, да баш цео моралан успех
|
дуго и дуго аплаудовати красним сценама, у којима „Дебора“ долази до највећег патоса, и у којима је глумици дано, да покаже шта уме,
мора бити на страни његовој.... Та глориФи|— али до правог естетичног признања, тај комад кација изгледа као намерна, и ставља песника у никада но може доћи. За репертоар јесте, и
ред партајских бораца — а прави песник не сме то бити.
„Рег Пзећбег збеће ап! етет ћоћетеп Уатфе
Ајв ал! дег Жипе Чег Ратђеј,“ вели негде Фрајлиграт.
И са уметничке стране је, „Дебора“ дело практичног, умешног радника. Мозентал познаје позорницу и снагу њену, а познаје и начин, како се најуспешније с ње делује. Главније услове уметничке је као добар драматург, истина, иснунио, али најбољу снагу своју употребио је ипак на улогу „Деборе.“ Њему је било најглавније, да е тим карактером, с том улогом успеха пожње. У тој намери је он побрао оно, што са позорнице најснажније утиче. Ту је разуздана страст у неколико Фаза; ту су изреке, које и срце и душу потресају; ту је црква, звоно, гробље и аекат до врхунца; ту клетва, зебња и елучај; па гледалац нема када да дахне,;и да се мало освести. „Дебора“ га је у своме привидно основаном патосу, у својој страсти, у својој невољи, у својим врлинама, тако заузела, да је као засенут. Кад још узмемо, да Мозентал није штедио ни библијске изреке, ни појаве небеске, само да до жељена позоришна успеха дође:онда се не ћемо ни најмање чудити, што онако лако прелазимо преко овога, што се у драми зове верност и истинитост карактера и ситуација, а доследност у цртању. Сцена са старим Јеврејом и младом Јеврејком тако је накићена и претоварена, да се ми и не питамо, има ли она органске свезе са радњом, и за што је туг Штогод је пред нама, изгледа, да је створено само ради „Деборе“, и она је сунце, које све у засенак баца.
Према овоме смемо рећи, да је „Дебора“ посао практична драматурга, ал никако права, богодана песника. По тенденцији види се одмах куда смера, а по уметничком еклопу издаје се и опет нека намера. Мозентал је мислио у тој драми испунити ону провалу, што зија између Хришћанства и Мозаизма, те створити неко зближење, а уметничком и зналачком снагом својом дао се на женску улогу, која ће дуго привлачити, Он је то дело писао, дакле, с намером и по тенденцији и по склопу, а није се много освртао на више задатке уметничке појезије.
Је ли он у томе успео, не може се одлучно рећи. ПЏажљивом посматрачу не ће никако умаћи та његова практична намера, и Мозентал ће у „Дебори“ увек остати страстан партајиста и разуман уметник, а никада прави песник са узвишеним циљевима. Може бити, да ће публика
|имаће увек снаге; али је за литературу од доста |мале вредности. Ми то отворено изричемо, и ако | је „немачка“ штампа већином била другога мњења. (Свршиће се.)
КР. СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.
# (Ред позоришних представа.) У краљ. ерпском народном позоришту у Београду одиграни су ове недеље ови комади: У недељу 0. јануара: „Хајдуци.“ Драма у 5 чинова, од Јовара Ст. По-
повића. — У понедеоник 6. јануара: „Мајчин благослов.“ Позоришна игра се предигром и певањем у + чина, од Д' Енерија. — У уторак
Т. јануара : „Марија нћи пуковније.“ Шаљива игра у 2 чина, с певањем, по Француском.
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У ЗАГРЕБУ.
(„Фромон млађи и Рислер старији.“) „Хат. Коу.“ од 14. јануара о. г. пишу: „Синоћњу представу „ готота јитота % Тевета зетота“ од Додета и Белота пратило је опћинство са доста живахном пажњом. Сам комад, који је израђен по познатом Додетовом роману, има све врлине и махне прерађивања, богатство грађе и екучености у развитку радње. Г. Мандровић
(Рислер сениор) био је прави контраст у живахности и осећају према његовом задругару Фромонту, г. Анићу, који је за његове године и за ситуацију, у којој се налажио, био и сувише — укочен и летаргичан. Исто све тако и г. Фијан (Фрања Рислер) сустезао више него што је требао. Гђа Димитријевићка била је дражесна, Сидепија, као што су гђа Сајевићка и г. Сајевић били доста комичан родитељски пар. Гђица Д. Фрајденрајхова потпуно је одговорила мученичкој улози Десидерије, а г. Симић био је прави доброћудни и поштени Сигмунд. Ове вечери ступио је г. Милан први пут на позориште после подуже болести. Опћинство га је дочекало живим аплаусом и наш вредни уметник био је изненађен лепим лаворовим венцем. Охрабрен тако, играо је он Делобела св вољом и живахношћу. Осим тога ступила је синоћ први пут пред наше опћинство ново-ангажовани члан гђица П.
врло пријатна појава, одликује се чистим и прецизним говором. Превелика, рецимо, одмереност у њезиној игри, не допушта јој потребита појентирања душевних диспозиција. Најбоља је била у петом чину.“
Издаје управа српеког народног позоришта,
Грбићева у улози Кларе. Гђица Грбићева је.