Pozorište

= ље—_—_--—

ф

ле

—2доћа 58 сребовј—

Месеца маја исте године беше већ сабрано 193.000 Форпната.

Заиста знаменита свота за тадање чешке прилике. |

И касније стизали су сваки дап нови прилози за народно позориште, тако, да није било ни једнога Чета, који није притекао у помоћ својим новчићем.

Свако ти је то давао, колико је могао.

И тако мало.по мало дође час, када су Чеси могли поносно ускликнути, да су у тешким за њих временима, у дане гоњења и понижења, за народно позориште скупили један милион форината.

Ке је год тих година био у Чешкој, тај се јамачно сећа оних силних ковчежића по каванама, гостионицама,

Натпис на тим ковчежићима : „Народ себи“ позиваше сваки час свакога, да допринесе свој дарак за градњу народнога позоришта. 0

друштвеним "просторијама, шта више и по приватним "кућама. 5

Ревност чешкога народа у прикупљању прилога беше неуморна: скупљало се на шетњама ван вароши, на друштвеним забавама, на крштењу, сватовима, шта више и на погребним спроводима.

Разуме се само по себи, да је ту много заслуга етекло чешко народно новинарство, које је озбиљно и својски непрекидно позивало и подстрекавало на прилагање. Тако је само уредништво „Народних Листова“ скупило до 15. маја 1380. године 190.000 Форината !

Између многих средстава да се главница умножи споменућемо једну специјалну књижицу од неколико листића, звану „Народ себи“, у ком су сви знаменити Чеси по нешто написали. -

Та књижица изатила је у Прагу 1880.

Прво издање у 10.000 примерака распродано је за један дап, те се морало издати и друго и треће. -

(Свршиће се.)

> =>

листићи.

СРПСКО: НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Саћурица и шусара.“ Изворна шаљива игра у 4 чина, с певањем, из живота покојне пришке слепачко академије, од Илије Округића Сремца —- приказана у Новоме Саду у недељу 19. јануара 1886.)

__Не верујемо, да би се нашла још која глума у репертоару нашег ерпског народног позоришта, коју, код нас у Н. Саду, тако радо гледа недељна публика. Колико је п колико пута већ предетављена „Саћурица и шубараг“ Тешко да је протекла само једна сезона овде, да није приказана та шаљива игра. Колико је и колико гледалаца већ више пута уживало у овом изворном комаду, па опет зато непрестано иду, кадтод се приказује „Саћурица и шубара.“ Што се ова глума тако посећује, знак је, да је добра и да нап свет врло радо гледа на нозорници себе п своју околину. Шта више на ову пред“ ставу не долази само недељна публика него има увек и од „виших“ сталежа. Управа право ради, што не пропушта прилике у Новом Саду нето сваког бављења позоришне дружине овде

Ф

изнаша нам ову игру -— пуни она празнину у каси друштвеној баш добро.

Ове године имали емо прилике гледати већ више старијих дела на позорници нашој, и то баш недељом —- ван претплате. Истина, позортшна управа даје ван претџлате увек таке глуме, које су за ширу публику, но примећујемо, да та дела занимају већи део и интелигенције новосадске, а то ће рећи, да и виши елојеви напш воле комаде, у којима ће себе видети. Овака дела не пропадају никако, а не славно, као нека, која су превод са других језика и којима је предмет узет из страних народа, који су далеко од нас. Наша публика ужива још већином у позоришним делима из своје средине, или бар из своје близине; још некако не може да се опријатељи са модерним страним делима, и због тог зацело и не прима ни боље стране глуме тако радо, као у ошште глуме, које ве приближују тиновима из нашег народног живота. О томе се могла и позоришна управа уверити. Па кад је тако, неће криво чинити, ако буде и у претплати доносила така дела. Џо нашем мишљењу

никад летипе него износити пред публику оно,

па