Pozorište

–

—бољо ја 151 сробееј—

тако, и да ми само не ћемо, да нам то огледало боре и мрље увеличава. „Та за бога, нисмо ми баш таке.... Која ће од нас бити тако уображена као н. пр. Олга, па мислити, да је за њу само Шекспир и Гете ... Која је од нас тако празна, да н. пр. као оно Стана, баца књиге са стола, кад трговац с мустрама дође 2 Има ли међу нама и једне, која би рекла Молер место Молијер Јесмо ли ми баш тако насртљиве, као што се представља мати у Гранићки7..“

Не, не, — нисте; а и писац је о томе уверен. Та они не каже да сте ви то, па што онда на себе примате2 Он зна, да су ваше погрешке много мање, па износи веће, да вас охрабри и подигне. — Може бити, да је он гдегод у српској кући наишао, да госпођица чита „Изабелу, шпанску краљицу“, а видео на столу

нерасечене течајеве наших листова, недодирнуте приповетке Лазаревића, Живковића и Адамова, непревртане листове Бранка, Његуша, Змаја, „Невесте Љутице Богдана“ и т. д, па да је ту тужну слику мало ублажену изнео у Оши, која презире Триековића, али бар према Шекспиру. . . . . Ваљда је као књижевник и сам искусио, да сезанемарују озбиљне теме — често баш и неучтиво — гдегод је прилика, да се о тоалети разговара, и да се лакше пропусти предавање, него јаузн и картање, па да је ту необичну слику ублажио тиме, што је Стазу наместио, да увреди само мртве књижурине г. професора, . Сигурно је нашао жена, које никад не читају, а радо о књигама говоре, да се и оне покажу; које туђе мисли пецају, па их _брже — боље изопачене у свом друштву репродуцирају: па ваљда је то искуство пишчево нашло блага подемеха у изразу „Молер“ место „Молијер“ . . . И то је ваљда гдегод видео, да се матере најнижим средствима служе: да опадају, лажу, оговарају, часте и облећу, не би ли само до зета дошле, па је то и опет ублажено изнео у сцени, где мати за младожењама трчи, те их за рукав вуче. . . . . Не, не, није он тим приликама на вас мислио, — та ви све читате; ви никад нисте из ког предавања изостале; ви сте тако скромне у вашим тоалетама и стопута сте радије међу прашњавим књигама, него у каквој конфекционој радњи; ви никад ником не кажете, да ваша кћи говори Француски, да евира у клавир и да има 10.000 Фор. мираза; а туђа да је глупа, раскалашна, болесна — него их је само за то изнео, што има таких, па да и ви видите, како је то гадно. Наравно да сте ви као невине изненађене, и да чисто не можете нида верујете, да тако што може бити. . .| Ал' ја вас уверавам да може . · и да је још и горе. За то ја и браним Савића, ма се вама

и замерио.

И доиста Милан Савић не заслужује прекора, Нека он даље ради на том пољу свом енагом, свом вољом, којом је започео, па ће наћи признања. Његова мало вижљаста, мало лака муза искусиће, до душвеи који праведан укор, догод се временом не смири, али ће нам и овака бити милија, него дувна у црно завијена и оборених очију, а празна, пакосна срца, пуна скривених зала и тајних погрешака. Он, истина, није гиздав и сладак; он није нафризиран и набељен, али му је срце на месту, а душа чиста. Нека још поред тога никад не заборави, да свет ипак иште неку Форму, и да и сама ствар осети, ако се она са свим пренебрегне, па ће бити добро. За садање неуспехе наградиће га будућност.

Предетава комада ишла је доста глатко.

Улоге ву таке, да се ни један глумац није могао бог зна како истаћи: нема нигде у целом комаду тако званих парадних места. То глумци не воле, и таки комад играју обично само по дужности. Ови ву играли добро и коректно, али без великог заноса. То се видело по оном турбулентном начину кретања и усклицавања, које је хтело симулирати ватру и вољу а у ствари је наговештавало неку неприлику. Лепо је изведена сцена између Маре и Анке, кад се једна другој исповедају. Гђца Максимовићева и тђца Бркићева заслужују за ту сцену сваку похвалу. Невешто је испао евршетак другога чина. Изгледало је, као да се разјарене жене чупају, а то нити је писац мислио, нити је приказ хтео. И г. Ђурђевић) могао бих саветовати, да се окане екстемпорисања. Тиме је забунио тђцу Бркићеву, а сам није ништа добио. Екстемпорисати може само духовит и са свим рутиниран глумац, ша и он ризикује, да тиме испадне из своје улоге — као што то обично бива. Глумац обична духа и спреме; глумац, који се још бори са почетничким тешкоћама; коме су још једнако оне даске испод њега жива жеравица, а очи публичине стреле; који мал не у свакој улози учини по коју погрешку: — таки глумац још дуго и дуго несме мислити на екстемпорисање, све кад би то и дозвољено било. Ја држим, да ће он ово примити као пријатељски савет, а не за, оно, што је он мислио да од свога екстемпорисања издеље. . . намерно вређање. п.

СИТНИЦЕ.

(Коњ, који се не плаши.) Некакав циганин продавао свога коња. Купац га запита: „Ама да није твој коњ плашљиве — „Боже сачувај!“ — одговори диганин брзо. „Он је толико пута преноћио у штали сам самцит.“

Издаје управа српеког народног позоришта.

-5+

54