Pozorište

у у

бити једно мучно, заморно, поред свију напора мало успешно натезање, галванисање организма, који, према коловалној конетитуцији евојој, није довољним животом задахнут.

Све је ту, само тога животворнога задахнућа не достаје. Не тражи наше позориште више владалачке потпоре, ни државне субвенције, ни веће ревности у својих посленика; све је ту: вамо још нема сталног народног одушевљења за ову установу. Предци су наши имали за 1080• ришну уметност једино то одушевљење, па без хонорара и тантијеме стекоше евоје одличне драмске пшеце, склопише позоришне дружине и вазидаше овај храм. Поменимо дане древнеи поучимо се — вели пророк; еетимо се наших одушевљених предака и пођимо стопама њиховим! Без тог њиховог одушевљења, позоришта су лађе са једрима што тромо плавају пучином б веслима, очекујући очајно поспешну етрују

Ви =

| ветра. На ово народно одушевљење апелујемо ми; оно ће опет унети у позориште веселога, рада и живота, а сва друга напрезања, без већега учешћа публике, бев веће љубави народне, без оног старог нашег плодотворнот патриотизма, неће донети позоришту ни цвета, ни рода. Материјализам може донети много земаљска блага, али никад оно, што треба да никне, да расте, да сазрев у платонекој љубави, у некористољубивом идеализму, који је готово ишчезао, а који у небесних сила призивамо, да што пре озари све наше просвећење кругове, а кров њих и цео народ“.

"Те истините речи, које је Шапчанин пре неколико година по свом горком искуству пзрекао, могле би се, на жалост, применити пи сада на данашње позоришне прилике у Београду.

–

(Наставиће се)

= рева АСоб———

пистити

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(енека влада. Са 100 дуката награђена шаљива игра у три чина, написао Е. Сиглигети, посрбио Љубомир Лотић.)

Џисац шаљиве игре, која се у оригиналу зове „Мопгајот“ и која је као трећа новина ове сезоне у овогодишњи облигатни новитетски дан, у уторак, прешла преко новосадске српске позорнице, није непознат нашем свету; чак се може за њ рећи да му спада међу љубимце. Треба наиме знати, да је то Сиглигетија, чији се „А слрапу“, и „А 5т0кон Кајопа“ за толико већ време јуначки држи на српској позорници и чија се „А тата“ и „Кепп а етпуб тпевеп Кав“ у своје време такођер допали и у сасвим српском руху. Навлаш велим: у сасвим ерпском руху, јер Сиглигетија је за чудо те среће, да му, као но и Сигетији, српски преводиоци но ће да ману његове Мађаре онакве какви ву, него их по што по то праве Србима. С тим т. зв. посрбљивањем, које је канда инаугурисано било баш Сиглигетијиним комадима, терао се у нас неко време велик, што рекли Немци, ЏШаћте. Да подсетим само на несретне и неспретне посрбе покојнога Муше, којима јеу годинама 1877—1879 хтео већ да преплави

српеку позорницу. Хајде што је ту страдавао Розен и њему равни, они се некако још и извукли „ве једним модрим оком“. Но ту је извукао Фуру и кукавни Викторијен Сарду ни крив ни дужан. У новије се време, колико се ја сећам, покушао атентат на Лукачију с његовом „А туетезћаји“ но напоредо је Чикија поносито корачао и могао се подичити, да се о њега није окрзла посрбоманија па да се ипак његови ликови умели да улажу у милост српском позоришном свету. Веран зар традицији својих претходника није ни вредни Љупко Лотић могао на ино а да у старој Сиглигетијиној „Женској влади“ не преамалгамише Мађаре у Србе. У самој ствари до душе није тим ништа велико скривио, јер су ситуације у Сиглигетијиној „Женској влади“ такве, да се у њима сваки дан може наћи и Србин и Српкиња, но ипак, ипак! Кад се што ради без невоље, излишно је па некако само од себе хоће да постане неупутно. Исто би нам тако јасни били комични конфликти, које изазива „Женска | влада“, кад би се у њима копрцали потпапучари и домаћи змаји мађарске крви и колена. Овако нам се и нехотице намеће тугаљиво питање: та докле ћемо ми и за наш живот и за | наше прилике и неприлике морати црпсти из

=

МЕ

=>