Pozorište

163

прешао је дваред преко наше позорнице овде у Новом саду, 1871 и 1879.) па ево се сад упознасмо и са Љубовским, тим превредним пољским књижевником од заната, који је написао тма божја веома добрих романа, силесију комедија, гомилу историских студија и осим тога много превео из Шекспира, Мисета, Хајна, Берна и Вајлена. Овде би нас се тицао ле као драмски писац и ту можемо рећи, да га критичари мећу у ред најодличнијих драматичара пољских.

Сав српски читалачки евет зна, да је Рајко нарочито са пољекога много и то веома лепо пресадио у нашу белетристичну књижевност. То, што је угледало света, које у листовима које у засебним књигама, били су уз лирске песме све сами романи и новеле те српски читалачки свет зна само за њих. Но ја случајно знам, да је Рајко још пре десетак година превео и поднео на приказ неколико комедија с пољског, но тим је преводима суђено да чаме у архиви, чекајући на ред. Једва ево дођоше Љубовскога „Чанколизи“ па шат се за њима укажу и они другиу оном чистом српском руху, у које их је заодела Рајкова вешта рука. А да је Рајко испекао тај занат, то је најбоље: посведочила жива реч са позорнице. Не знам, зна ли он за ону тајну разлику међу књижевним језиком и језиком, оним „лаким, течним“, који је „удешен као што треба за говор на позорници“ — та се тајна разлика пронашла овде у нас пре једно пет шест година но мени је још једнако тајна — али да Рајкове српске речи с позорнице не само да ни најмање не вређају српско ухо него звоне српски да српекије већ не може бити, то знам, јер сам се о том могао осведочити довољане сад, кад сам их први пут чуо са српске позорнице. Па бих смео зажелети да се о том и сав ерпски позоришни свет увери и из оних других Рајкових превода с пољеког, за које знам, да од неколико година амо стрпљиво чекају, да се и на њих насмеши оно признато ерпско гостољубље, које се пре неки дан у позоришту Дунђерскога љуто мрштило, нешто мало и е разлогом а нешто много и без разлога. Тај најновији гост, и ако нам је, што кажу, једноплеменик, није наиме био онако дочекан као што ми по који шут дочекамо и најапартније — да останем код племенске етимологије — иноплеменике. А шта је он то крив» Ништа више, но што су криви и неки иноплеменици, који се толико уме-

У Е- 255

„ли да улажу, да се сад српски позоришни свет

на њих ако и не смеши али већ више и не мршти. Сва кривица нашег најновијега госта то је, што је сувише модеран те му се хтели не хтели морамо чудити а донекле се морамои љутити на њ, јер ради тако којешта, како ми још мислимо да се у опште и не може радити. Но кад смо најпосле зажмурили код Шветкиње Норе, можемо то учинити и код Пољака Казимира Ланицког па шат му други пут баш не залу пимо врата испред носа. Нек закуца само слободно још једаред а ја ето са своје стране не ћу да му кварим посао а то бих и нехотице учинио, кад бих овде приповедио и оном српском свету, који тога вечера није био у позоришту Дунђерскога, шта он све ради и како чудно мора да кави. Не бих му рад био кварити посао већ и с тога, што су у његовој свити Стојковић, Спасић, Сара Бакаловићка, Тинка Лукићка, Зорка Ђуришићева, Васиљевић, Душановић, Филиповић, Тодосић и — |езЕ ђу пон јеан! — Лукић еп реше рагаде, што се тиче уметничкога схватања а женске још и у дословном смислу. 1:

ПОЗОРИШУЕ.

(Позоришна подузећа у Немачкој. Слобода, која су до сада уживали позоришни подузетници у Немачкој, знатно ће се законом сузити. До сада је могао свако, који је имао концесију. приређивати позоришне представе, где је хтео Често је појединац имао позоришних друштава, која су давала представе по разним крајевима. Сада ће се подељивати концесија само извесним друштвима. Ко ће је тражити, мораће доказати, да је у добрим материјалним припикама и да нема бојазни, да би члановима свога друштва остао дужан плату, што се веома често догађало. Повод је овом закону, што је у последње време више позоришних управитеља при

"јавило стечај, а кроз то су многиглумци дошли

у најваћу беду. Ако буде тај закон у неколико и пречио развитак позоришта, у социјалном је погледу са свим оправдан.

(Ново позориште у Лавову.) До сада је било лавовско позориште у некаквој старој дашчари. Не давно расписан је стечај за градњу новог пољског позоришта. То зидање, 628 земљишта, стало би до 1.500.000 круна. У том новом позоришту било би места за 1200 особа. Знаменито је то, да ће градња тог позоришта бити поверена само домаћим неимарима.

Издаје права срп. нар. поворишта.

а.