Pozorište

ПЕН

митолошке опере“,“) довела амо, да је и овде мало „проструји живот“. За материјални је успех гарантовало искуство са толиким и толиким туђинеким дружинама, које је свагда из невоље извукла по која бурлеска, за морални пак успех ваљало је да копље ломи лепо име и лепи глас Султане Цијукове. Па видело се на делу, да комбинација наше позоришне управе није била саграђена на песку. Кућа је била распродана а свет је — бар тако се каже — освојен и занесен био „Лепом Галатејом“. Е па онда ко ту да се вађе да жали антику митологију 2 Нека је сву измрцваре, нека јој не оставе кост на кости, само ако њена штета носи користи позоришној благајни. Кад се после уздаје Шекспиров » Отело“ пред празним клупама, ви по јада! Наћи ће се тада на белези опет какав Роју Непмоп, какав Фамозни господин Геороја Коћ уоп КоЏепеше па ако му се баш не усвиди антика скаска о Миди с магарећим ушима, шат онда из Вукових народних приповедака извади тридесетдевету те цара Тројана с козјим ушима понуди славо- и тантијемољубиву којем љубимцу часне госпође Музике.

АПев ћавеће ћеттаге пасћ Модеги а! рече ту пре неко. А покојни Супе није са собом понео у гроб свој модернитет. Оставио га је у аманет „Лепој Галатеји“ са њене тридесет и

две године — не знам да ли се у уметности .

као у рату године рачунају двоструко — па

_„Фатиници“ па „Бокачу“ а тај модернитет уме

у свако доба у пристојној даљини, у запећку да задржи, рецимо само примера ради, Лорцингова „Цара дувђерина“, чија би Марија исто тако, ако не и више, могла дати Султани Цију-

јуковој прилике, да покаже, шта уме; чији би

марки Шатонеф Марковићу из грла измамио по које снажно високо а и чији би натпиесни јунак нашем Добриновићу слободно могао поверити своју ову делу цареву песму. Али скромни добри Лорцинг вије — у моди. Нема у њега „хеца“, нема „пластике“, нема — безочне глупости. Као би ми било, ако би ме поштована, го-

шћа наша криво разумела те схватила, као

да њу кривим, што нам на српској позорници у невреме искреву Супеова „Лепа Жао би ми било, ако би неисплативи Добрино-

вић и милогласи Марковић помислили, да им не

%) Тако је крстио сам писац то мувичко дело своје. На првом

Галатеја“.

ценим дари вољу. Та баш се њих ради им изгубих у горњим рефлексијама, не бих ли им доказао, како су овакви задаци њих недостојни и како би њих троје пристали у хонетније друпттво, но што је та Галатеја, тај Мида и тај Пигмалијон. Савршено лепи лик Султане Цијукове, класични обриси њена ванредно изразита лица. њени племенити покрети. пуни мере и нежности, њен умиљати, веома добро ишколовави, у свим регистрима лепо изједначени, ма и не опсежни глас, њено непрекорно Фразирање и самосвесно сигурно владање гласом — све то

упућује Султаву Цијукову у цветне перивоје.

чисте идејалне појезије а пародистика ће наћи већ себи свештевица, које ће њој бити добре, ма не имале ни четвртину тога, што се све стекло у Султани Цијуковој. Бо

Пре „Лепе Галатеје“ прешла је први пут преко овдашње позорнице шаљива игра, коју је по хуморесци Бернхарда (дакле никако „В“, као што стоји у позоришној објави) Ставенова написао Милан Св. Николајевић, наденувши јој мало презвучно име „Бангалоз“. Управо се ове године навршила два деценија, како је Милан Св. Нилолајевић као Милан Светозарев развио чисто грозничаву радњу у хумористици. Ено је н. пр. „Јавор“ године 1877. донео из његова пера до неких седам шаљивих слика. Од онога времена не сећам се да сам се сре-

тао с њим у књижевности у ошште. Из које

перијоде датира овај „Бангалоз“, не знам, али бих по свему рекао, да је постаријег датума. Биће да је рођен био под утецајем успеха „Социјалвих демократа“, које је по Гирнтовој новели драмски обрадио Милан Савић. Сећам се, да сам и сам у оно време био нагаб да узбе-

рем листак ловора са венца вештих прерађи-

вача за позориште. Мени је на жртву пала била нека Велерова новела „Наш Ђура“, но хвала сад и свагда господину Тони Хаџићу! код мене је остало само на покушају, управо поднесају. Тако је то угодан осећај, кад човек после скоро двадесет година види, да се — не мора кајати. Ако се пак ја варам те је „Бангалоз“ новијег датума, онда остаје отворено питање, да ли човек има разлога кајати се, ако је двадесет година паузирао. За то за сад још немам примера из своје праксе. 1.

листу партитуре стоји наштампано : „Рле зећбпе

Сајавће, Колиећ-тућојосвесће Орет тп етет Асе, уоп Роју Нептоп. Мизк уоп Етапл уоп Чирре. Улеп 1865. Па Зеђе-

Уетас Чез Уеграззет5.“

У.