"Pravitelstvuющіi sovѣtъ serbskіi" za vremena Kara-Đorđijeva ili Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti

па и

ћи се од своје нахије тако далеко ићи и с КараЂорђијем се у граду затјецати, није ту био ни дошао, а совјетници и друге мање и страшивије поглавице оборе очи преда се; и тако се овај разговор прекине: Кара-ЂБорђије и све остале поглавице остану као и дотле, а совјет и непотврђен за највећу власт стане се све више и више мијешати у различне уредбе земаљске. Да би се боље видјело како је совјет Српски онда заповиједао, и како се називао и потписивао, вриједно је овдје додати једно његово писмо, писано у самом почетку његова уређивања Петру Добрињцу. Ево га од слова до слова:

говорећи, да то ништа није истина, то јест: пи да је Кара-Борђије изишао на поље, ни да је с момцима пушке на прозоре промолно н т. д.; али његов братучед, г. Јефрем Ненадовић, који је н сад жив, одговори му: „Ја сам од мога оца и од свију старјешина у Бесарабији слушао тако, као што каже Вук да је било“. Прото је Ненадовић ово за то чинио, што је мислно да се тијем срамоти Кара-Борђије, који се онда у Бнограду за свеца држао и до неба подизао; а да се правда Милош Обреновић, на којега је онда ондје викала и ала и врана. Што је прото Ненадовић са својијем ондашњијем једномисленнцима овако мислно о овијем ствариман о нсторији, томе се није чудити; али се човјек не може начудити, како су оваки људи могли преварити Њемачкога професора у Липисци Хајнриха Вутке (УМУашКке), и навратити га, да постане · њихово оруђе ни пред свијетом да говори о ства-

_ рима од којијех ништа не разумије, него само држећи се туђијех ријечи као слијепац идући вођева штапа (УШаете те Зе фтје јие Фејфифее, Уба, Веи, 1848. Фетел шиб апее).