Preobražaj škole i nastave : (suvremena potreba)
44
њих школа, изгледају већим делом као: диктатори, декламатори, експлоататори, Фразери, гониоци, мучитељи и стаманиоци својих ученика.“) Многи опет изгледају и владају се као праве смлате и незналице, поред све њихове стручности или нестручности. Због таких јадних наставника и предавача науке, многи ученици, не само што беже из школе, него и болести добијају; а често се лаћају и оружја, па убијају себе или свог мучиода, — наставника. Да је ово сушта истина сведоче многобројна, Факта, које смо навели у „омладинском доброноши“ у критичном одељку.
Ко се од професора противи ономе, мало час поменутоме захтеву, тај показује да није спреман за наставника, нити је пријатељ омладине и народа. Њега не треба у таком важном занимању држати. Таки прогесори, а и народ и омладина треба да знају, да није за професора довољно имати само добру сведоџбу школску; нити бити учеван из ове или оне струке, — науке, нити то што је неко постављен указом за професора ове или оне школе, или проглашен за академичара, и члана ученог друштва; него он мора знати предавати само онаке и онолико „науке, како тражи од наставника педагогија с методиком, то јест, он се мора владати тако, да ни владање ни учење његово не буде ни у длаку на штету телесног и умног здравља омладине, да јој се не окрњи ни у чему право човека, и да јој не буде ни у чему на уштрб телесне и мозгане енергије и самосталности младићске. Јер без тога народ ће имати само кукавице, стрвине и подлаце, па ма по који од њих узлетио „науком“ својом до Карла Маркса, и Њутона, до Дарвина и Вирхова.
У то име треба, а и неодољива је дужност општини и држави изјурити из школе све оне професоре и учитеље, који грде, киње или чим било тиранишу омладину народну и који нераде усрдно за тачно извршење наставничке дужности. Али, по несрећи, до сад су изгоњени отуда само они који су на основу народних потреба, и научних зактева устајали и поди-
#) Оваких Факата имамо прибељежених у нашем ваписнику врло много. И ако се те кукавице неокану свога варварстна, то ћемо их једном приликом прикавати свету
у својој њиховој ругоби, па макар их читава читуља испало. „Јер варваретву стати ногош ва врат, — то је дужност наша најсветија,“ вели П. П. Његуш,