Pripovetke / Branislav Nušić
ЛИСТИЋИ 13:
ним неким расположењем. Нешто ме је тиштало у души, осећао сам како ме гњечи нека неправда, а сем неправде осећао сам како сам се почео знојити по челу. -
Чим сам стигао кући, обучем папуче, седнем за сто и почнем оваку песму:
„Шта моју душу слутњом мори то
И шта притиска грудг!...
Ја осећам покров поврх тела свог
И мртвачку, ледну студ.
Ах, дани су моји избројани већ.
Преда мном рака зја.
Истрошен у борби са неправдом и злом Миру се предајем ја!“
Хтео сам да продужим ову песму и ви би је можда после читали у каквом белетристичном листу, али ја збиља почех да осећам нешто непријатно у грудима, те оставим песму, дунем у свећу, покријем се јорганом преко главе, погладим се по трбуху и кад сам се већ добро ознојио заспим као турско дете.
Хајд баш, онако узгред, да вам испричам шта сам те ноћи снио. Чудноват сан! Као ја седим у својој соби, а газдарица дошла да јој платим кирију.
— Господине, вели она, ово је већ други месец како не плаћате.
А ја се као дигнем са столице, пружим руке у вис и дрекнем:
„Ах, дани су моји избројани већ,
Преда мном рака зја,
Истрошен у борби са неправдом и злом, Миру се предајем ја!“
— Знам, вели она, али веш, нисте ни за веш платили.
Ја стиснем шаку у песницу и грмнем:
„Истрошен у борби са неправдом и злом, Миру се предајем ја!“
— Па добро, вели газдарица, а ко ће веш да платиг!