Pripovetke / Branislav Nušić

16 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

пронашли би, како се због мене нека девојка отровала, како сам ја управо крив што је неки мој далеки рођак скочио у Саву и удавио се; како сам ја умешан у неку масу, коју су тутори наследили, и ти већ Боже знај какав ти ја све не бих свету био приказан! Па још то све можда за то тричаво задовољство, да после оставке кабинета у коме сам, саградим себи кућицу, две» Не, не, Бога ми нећу! А и на што ми јег

Волим ја свој мир. свој красни мир, него она клицања кад дођем на владу и приређивања мачијих музика кад паднем с владе. Најпосле, што кажу жене, волим ја другог да грдим, него други мене.

Али, на жалост, канда ће у нас скоро доћи време где престаје то „нећу!“ Ја то готово поуздано проричем. Доћиће време, где ће се морати бити министар и једног дана немојте да вас у закону о чиновницима грађанског реда изненади какав нови параграф, који ће можда гласити: „Нико у Србији не може добити службу, док не одслужи као министар рок од два месеца“.

Додуше, моја је породица позната као породица која је душом одана војничкој служби. Та она је, за време прошлих крвавих дана, дала Србији пет лифераната и два управника магацина, од којих је један био и болестан за време рата; али ипак, руку на срце, кад би ме регрутовали за министра у Србији, ја, иако нисам масарош, гледао бих да се извучем.

Но, то канда неће тако лако ићи и то ће ваљда овако изгледати: |

Пробудим се једног дана, умијем се и сасвим невино изађем на улицу, док тек мене неко за врат: „Стој, ти ћеш бити министар у моме кабинету!“ Ја извијем мало врат и дрекнем: „Нећу, нећу, нећу!“ Он закрвави очима и очајно викне: „Мораш!“ Ја се“ наново извијем, ишчупам му се из руку и нагнем где ме очи воде. Сусретнем успут добре људе, пожалим им се каква ме невоља гони, они уздахну, се-