Pripovetke / Branislav Nušić
34 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ
му је већ и старица казала у очи ово неколико речи:
— Синко, ја не бих желила да се ви са мојом ћерком састајете. Ја знам целу вашу историју и не треба ми више. Ви сте вашу стару мајку истерали из куће, ви имате дете са неком ђумрукџиком удовицом, и то дете, господине мој, учи већ други разред палилулске гимназије... и старица се код ових последњих речи горко заплака.
Владимир одјури као бесомучан одатле и никад више није прекорачио прага...
(Примедба: А ево шта је у ствари било. Онај са великим обрвама и округлим очима направио је целу сплетку. И то би сад могло да се размрси, или како је оног са великим обрвама и округлим очима спопала грижа савести, па је признао, или како је направио нову сплетку па се извукао).
и тако, поштовани читаоци, ја сам свршио.
Из свега сте могли видети да се баш не мора туђа мисао украсти, може се ма каква мисао узети, а калупи су ту. Ј
(а
„О, ала ће многе тице да подигну силну грају, кад набаве ову књигу и када је прочитају!“ Војислав
— Бога ти, знаш ли ти штогод из његовог живота»
— Ја2 Дабоме! Он је на најнедостојнији начин, улагивањем и превијањам, добио ту скоро класу.
— Аха, аха!
— Па, знаш, чини ми се имало би штошта да се исприча и из његовог детињства. Њега је издржавао један кућни пријатељ његовог оца и канда