Pripovetke / Grigorije Božović

КРАЈ ПРАГА.

Опет тих јесењих дана деца по селу на игри и чобанчад по планини за стоком значајно шапутаху како Турци Колашину спремају коначан покољ.

Често су се таква шапутања појављивала као права нахиска зараза. Пред Божић и Ускрс, с про- . лећа и јесени, а» нарочито после народних скупштина које би кнез одржао у тајности, у манастиру или на којем у планине забаченом запису, таква би мора попут чуме вашла кроза села. Без икаквога виднијега повода жене би се злослутно шћућориле у гомилу којим мањим празником, па уз вез стојничких скутова и рукавља почеле да женски слажу онај опаснији: Турцима је, веле, дојадио кнез и прота, одметнути Мина Келемиш и Коста Пола, дозлогрдио вас Колашин својом влашком упорношћу, те хоће да га затру да му ни пиличњак не претекне, нити мушко у колевци дете.

Тако су оне читале прилике на небу изнад Колашива. Брижни и страшљиви шапат њихов сподбила би деца, претварала га у стахотну гласину и предавала чобанима, ђаволски безбрижно и готово једва чекајући да и то чудо једном доживе. А ови, одмарајући се по планинским врховима код стоке, режући преслице и дубећи ложице, или огледајући своје пиштоље и-самокресе, давали би још више подстрека својој наврелој машти. Погледајући низ Колашин, тамо доле где се он кроз маглом застрте теснаце везује за арнаутска села, камо је негде и град где су Турци, њихови низами и сила, чупави дервиши са невиђеним секирама и наџацима, муле и улеме под