Pripovetke / Grigorije Božović

КРАЈ ПРАГ 105

знао за други страх осим онога од нејуначке смрти и каквога лудога бежања преко границе: откад га је народ закнежио носи он отачко предање да умре на прагу, не расплаши нахију нити побегне с њене белеге. То је све засад што су Србији дужни и по срцу и по обећању. А бејаше доста брижан. Прилике тегобне, Арнаути врло осиони, а Гурци мрки и веома неповерљиви. Само упиру очи ка Копаонику, а од свакога Србина зазиру као да је у њему Пеко Павловић или Марк Миљан...

Спустио се сутон, село стихло под брегом као да се ода зла скрајнуло с пута. Оно у тишини дочекује госте, да би се потом мало раскравило и ударило на пиће и весеље. Кнежева је кућа в«ћ пуна; обадве велике одаје, свечано осветљене и застрте, пуне су тихога ромора родбине и званица. Још само мало, па ће почети све по реду како је од старине; кнез слови, па је право да се мало друкчије започиње свечаност: — Бог и образ у првој народној кући ваља да се боље истакну.

По позиву гости напустише одаје и збише се у пр“страној кући с десне стране као у цркви. На средиви разведен голем ' огањ, а по угловима распламтеле се велике буктиње. Испред је постављена велика совра, на њој замашан жути светњак са воштаницом. Стари, готово посвећени прота Томовић са још два свештеника у одеждама, чати вечерње. Скрушено каошто приличи раји, али некако опоро и надломљеним гласом; гот. во изазивачки према Богу: Или, чујеш ли, помози, или доцније нећеш имати кому, па како ти је драго... Иза њега неописано понизно стоји до малопре врло „поносан и достојанствени кнез, па побожно као какав обичан слабиковић призивље у уклесаној сељачкој реченици све свеце, сликовито их врстајући по њиховом реду. Његов мали унук, нераздвојна разбибрига његова, услонио се уз његово бедро, па не може да се доста начуди колико се то његов дедо укротио и смирио, кад врло често може плаховито да подвикне и Турчину и Колашинцу. Даље се поређали први Колашинци, стасити и