Pripovetke / Grigorije Božović

КРАЈ ПРАГА 107

их само да виде шта ће старији да раде и какав ће тај покољ бити. Свакако ће бати занимљива ствар, када се од Турчина и онако нема куда бежати, јер он је свугде и вазда неумољив и крволочан.

Кнез не даде да се село зове: о својој слави ваља свако само своје пепелиште да залива крвљу. Он нареди да се изнссе оружје свима, па и њему, иако га одавно не носи. Онда изиђе пред праг и затражи да му изнесу столец. Седнувши, он прислони уз довратник кордуну, извуче из корица јатаган и метну га преко крила. С друге стране врата стаде његов нејстарији син. На улицу се изнеше две буктиње да би простор био осветљен. Њ гов брат Радисав раскорачи се насред прага са секиром у руци, миран и за чудо толико чедан као да хоће да пође да обаљује букве за проштине. Кнез рече:

— Докле не паднем ја и мој син, нико преко прага не смије погнати!.. А послије... послије је образ колашински и моба за моју кућу. Прото чати !..

У том се од мајке одвоји његов унук у саји и голсглав. За појашчићем имаше мали, детињи нож. Пређе преко прага, приђе деди и загрли га, па услоњен уз њега извади то“ невино оружје и опружи пут улице слабачку руку. Кнезу одоше брци у висине. Он се грохотом насмеја, извуче из силава један свој сребрњак, подиже га на горњу ногу, пружи унукуи гласно изговори:

— На својем прагу смо, сине, и не бојимо се. Иди унутра, па кад ти ђед падне, бумни сребрњаком у Турчина... кад порастеш, ако вечерас не могнеш... Прото, чати и добру се надај!.. |