Pripovetke / Grigorije Božović

ЗЛАТЕ ИЗ слатине 109

на тај свет. Овога ради, у неку руку, баш му бејаше мило што ће себе овом згодџиом приликом проверити, те му иначе мучан положај беше сасвим нетегобан, па пође још ведрије и смелије.

Крај једнога јачега савијутка, где се пожутеле страћаре готово грљаху, терорист застаде, разгледа око себе и сухо подвикну мирному Златету :

— От името на блгарската револуциона организација, следвај !

Злате покорно прекорачи указани праг и застаде у очекивању даље наредбе. Момче журно извуче иза појаса огроман црвењикав рубац, завеза му очи, па га поведе за руку преко неравнога лворишта. Проведе га кроз супротна вратанца сагибајући се с њим врло ниско, скрену у лево на друга, па пређе још два дворишта, докле га не уведе у неку ониску кућицу у углу до самога зида, који је високо одвајаше од улице. У веома мрачној одајици терорист“ му скиде завој и Злате, пренувши се, спази на зиду слику Дамњана. Грујева, а око стола на средини неколико озбиљних лица у лажно торжанственим ставовима. Међу њима он одмах познаде начелника организације Христа Матова и локвичкога војводу Божина Јаковчетова, који ваљда зарад јачега утиска беше поносно упиљио очи у лобању с костима поред два укрштена лијешка нагана на столу.

Злате скиде капу с главе, смерно скрсти руке изнад силава и поклони се:

— Помози Бог, господиновци ! Како сте, здраво живо сте 2

— Арно сме, Злате, а ти2 — одговори му Јаковчетов, подругљиво гледајући га, док Матов беше упро на њега уман и питом поглед човека образованога, који има намеру да оцени новога госта. Трећи, неко ћосаво и пијано-заспало момче јаке социјалистичко-револуционарне замашке женевскога Бугарина, шеташе по соби, тарући своје чело и готов да рекне последњу сурову реч, коју му буду другови затражили,

— Али ме познааш, Злате 2