Pripovetke / Grigorije Božović

СУБАША 137

дигла, да ни аги четвртине неће да пружи...

Председник, добро познати му мештанин из 0о6„лижњега села, прими га љубазно и понуди га кавом и цигаром. Смајо пребаци ногу преко ноге, и то на једвите јаде, колико да би показао да није тек онако којеко, него баш главом доброшевски субаша, ћаја чувених Мујагића из Јени Пазара. Па још затражи од једнога својега чивчије, одличнога домаћина, да му донесе жар да припали. И то му учинише по вољи. Виде људи да старац не схвата свој садањи положај, нити може да прими у ишчиљелу свест ледену истину да је старо госпотство отишло у неповрат, а с тиме и све субаше, ћаје и чеуши.

— Ето, синак — окрену се Смајо председнику : — ја дошао да вадим четвртину.

— Четвртину 2

— Јесте, мој драговићу!.. Четвртину, каошто је у реду и по закону... од старина... каошто су Ђеди и прађеди наши радили, откада је цар притискао ову земљу... |

— Лијепо, субаша. Да те није ага испратио 2

— Није, синак, дина ми мога!.. Ти знаш, мој ага је још млад и невичан: нијесам га ни питао. А што ћу и питати дијетег Знам ја шта ваља да се ради боље од њега... Остарио сам и изнемогао. Скоро ће се у гроб. Па притегох ово костију још једанпут до Доброшевине. Много сам у њој слаткога залогаја окусио. Велим да се видим с чивчијамаи опростим. Тријебе је, јере су ме некад слатко послушали. Самртни ме час чека, нема доуге, домаћине. Е ми се све чини да више преко Рогозне нећу мучити старачке ноге. Нити више на Куртову Гробу, на оној дивној ледини у буковику, оклен ти се цио сзијет као на длану показује, — наложити огањ, отпасати тарчуг, па из њега извадити такум и испећи себи каву... Слушај, крштениче: валахи таке згоде ни у Стамболу ни у Петрибору нема, иако се за те двије столице толико прича!.. Ето, притакнем џезву, па је испечем пусту и спустим филџан у траву. А одозго зарудио кајмак, — каву сам испржим у Пазару, —