Pripovetke / Grigorije Božović

МУКЕ.

Судски претрес је већ неколико пута прекидан, па се с тешком муком ближи крају. И председник, ванредно савестан судац, и суд састављен од младих и полетних правника, у великој су недоумици. Призрен дотле није имао овако чудан случај. Истражне власти спровеле су раније суду три Циганина из Мамуше, оптужујући једнога од њих да је убио ножем Демуша, сина Османа Злоногића из Влашкога Дреновца, док су му друга двојица били помагачи. Према томе тужилачку страну на овом претресу требаше да чини Осман Злоногић са живим сином, којега међутим сва три Циганина оптуживаху за тешку телесну повреду неком држалицом од мотике. Али тегоба на суду беше настала због тога што ни отац ни син не оптуживаху Цигане за свога Демуша, но напротив одлучно тврђаху да је то само погрешка власти, јер је њихов покојник умро дома од позлеђене ране на, трбуху, коју је сам себи задао павши с коња при џилитовању.

" Судска дворница препуна. Иза оптужених Цигана њихова циганска родбина, црни и страшни старци, жене, девојке и деца као на каквом чергашком логору. Заџакали по расном дугу, те судски момак и помало тумач, Арса Чупар, који никако не би могао схватити да је Душаново Царство обновљено да баш он, у истој згради и истој дворници, није заменио турскога бубашира, дебелога и смешнога Хамира Љунгу, — има грдну муку да их одржи у реду, непрестано узвикујући: „ћути, бре, манго, ћути, веро кисела, враг ти народнос црни изеја!:“