Pripovetke / Grigorije Božović

ПОСЛЕДЊИ ТРЗАЈ.

Наша стрепња беше почела да се остварује. Као што се очекује врло блиска смрт драгога болесника, кога смо окружили на постељи са готовим свећама негде на каквој полици у углу, избезумљено и немо очекивасмо последњи трзај нашега државнога живота у Пећи.

___На окомцима изнад Патријаршије већ изнемогло пуцају брђани и гађају преко вароши; они су изнети из својих заклона да их непријатељ може видети како не би настрадала варош. На Џафер - Тајаровој Табији митраљези су сунути до саме њене ивице И њихова послуга немарно, са очајничким пркосом, стоји отворено и вршн паљбу. Као да јој није стало да непријатеља ништи, но само да му покаже како не зна за страх онај који губи нешто више од свога живота. Некакав диван Шумадинац, решен ваљда да умре заједно са својом државом, није по наредби отступио, но се попео на једно мунаре усред града па одатле поступно, добро нишанећи, пуца у још плашљиве гомиле башибозлука, који се као гладна хијена привукао до градских улаза, готов да халакне на пљачку, али... кад отступе ти крвави Шумадинци који се бију и онда, кад то нико други не би радио... Чујеш како се у прекидима разлеже Шумадинчев грохотон смех: — чим опали брзометку, валови Ар-

" наута се угибају уназад као да их читави пукови

сузбијају.

Бејасмо у једној кући до моста на Песку. Одатле | па к Патријаршији се протеже српска махала. Ту је граница између Срба и Турака. Кад спазисмо чу-

10=