Pripovetke / Grigorije Božović

Диме

КРАЉЕВИЋ МАРКО Е 185:

шуте и јелени, коже којих топле краљеву ногу на поду, кад се уморан с похода двору врати; у крају велика јата пернатице и паунова, који дивљим клик-

тањем веселе краљевско станиште, а укусним месом

својим за владарским столом драже јуначка и го-

сподска грла да их што више блаже рујевином из Хоче и са обала Мора Сињега, а може бити и зато да се види српска госпоштина кад домородно гостољубље буде пробао умни Грк или лукави с мора Латинин...

Та су стада непребројна и најбољега рода, осим једнога црнога ждребета за које нико не зна откад је и одакле у табунима, које се непрестано издваја, бежи у крајеве и вришти, јер га не остављају на миру не само пунокрвци мисирски, но се на њега ритају чак и малени кониски ослови. Оно је све изуједано и изубијано: на местима где се привалила коњска копита, или где су силнички зуби нагњавили месо — израсла је по зарашћењу бела длака, те су свукуд по слабој снази разасути беличасти колутови. Из свежих му рана шиба загасита нездрава крв, а из оних које се на сунчаној припеци, а под убодима несносних ројева муха тек развијају, млази прљави и лепкасти гној, те све то масти и црну длаку и беле колутове тако, да је некад од црнога коњића постало сасвим шарено, пиргаво и суро ждребе. Оно је јадном мршаво је да му се ребра броје, ноге му се искривиле, а бокови иза кукова сасвим угнули унутра, као да целога лета није окусило ни сламке траве, ни зрна зоби. Кад иде из основа се љуља и шевеља тамо амо, заплеће се и спотиче као да ће сад пасти. И невоља му је: ниједан попасак не прогута без удараца и крвничкога дављења...

Између стада и по њима растурили се чобани Латини, Власи и меропси српскога рода. Неки се исправили уз велике мачуге па одржавају ред, а други са крљуцима као владичанске штаке упућују овце камо је сочнија и неметиљна трава, У грубим доламама, црним кожусима, са опанцима, увијених и стежених ногу у објала, ниских чела и тупих израза,