Pripovetke / Grigorije Božović

ДРЕ

16 ГР. Божовић

испољава њихову широку љубав према људима. Види се, они осећају своју таму, своје убоштво, па се опет теше тиме што код осталих људи има светлости, и

· — срећни су. Зато нису пакосни, не старају се да обманом зараде више новаца. Они иду, певају, без срџбе, песмом опомињу људе да не заборављају бити добри. Иду као невољници којима је опет добро међу здравим и срећним људима.

Свет их гледа из радозналости, но ретко прилази да им удели. По читаво пола часа корачају и певају они, а њихов тас никако да звекне. И чудиш се. Њихова браћа одавде већ би почела да куну, а они све више и лепше певају. Лица им опет светла и задовољна, а не пакосна и мрачна.

Уделиш им штогод. Тасић звекне, и они се обојица окрену к теби. Не разумеш језика, али знаш да је то захвалност, проста, уљудна, од срца. Тад им лица потпуно губе онај слепачки вид, који њихови другови Хришћани увек задржавају, јер им душа никад не преживљује никаква боља осећања, Тада ти се учини да нису слепи, но да су добили неке тајанствене очи, које очас засјаје дубоком љубављу према теби, па брзо утрну, да те не би много збуниле и уплашиле.

Дубоко си ти њима захвалан што ти уделише много скупљу милостињу: што ти изазваше веру у добро људско срце, и неизмерно зажалиш што ниси у стању да и њих учиниш срећним,

Улазиш у пивницу.

На први мах пада ти у очи висока мршава појава књаза Јевангелија Николајевича Донгара. Прави шпански хидалго: Дон-Кихот залутао у Битољ. У црном грађанском оделу, под шеширом, у путничким камашнама какве носе турски официри ловачке бригаде; црна, једва прогрушана брада рашчешљана на две стране, бркови издигнути, хамлетски израз на лицу. Војник од главе до пете. Метнуо руке у џепове од чакшира, па замишљено корача по пивници