Pripovetke / Grigorije Božović

'

РОЂАК.

У Миријском Хану, похабаним остацима некадањега, вероватно дубровачкога, караван-сараја, бејаше“ једна пространија и одличитија просторија, удешена за каву само за најодличније турске коленовиће и господу. Управо то беше њихов клуб, у којем су могли и разговарати и проводити се без чежњива погледања прљаве пучине, господи досадне по свима . местима, па и овде у Призрену. Нарочито кад је бедна и гладна: пиљи ситима у зубе и рачуна да има право на деобу кад је у правом дину, ељам-дуруљам, каошто је и пророк наредио. Уређење ове просторије било је клупско: намештај (наргиле, чибуци, прибор за каву и чај, табле за шеш-беш, столови и мекани наслони) припадао је свима члановима. Приступ је био само за њих, изузетно за кога госта, којега би ко из дружине увео. А да не би изгледало да је ово нека крчмарска установа, недопуштена турском племству, сваки је члан по недељу дана подносио све трошкове, чак и за послугу.

Једне среде, тржнога дана у Призрену, кад обично овамо наваљује светина и из других округа, у ову беговску просторију уведе Ротуловић-бег својега познаника и руговскога првака Дем-Алију. Тржишни је дан за новости. У отсуству новина арнаутски пешак са чудним даром преноси све гласове и уме да их исприча и лепо и кому треба. А коленовићи се тога дана нарочито окупљају у својој кави да те новости чују и покупе, па их после осветле према својим назорима и ранијим сазнањима. Њих су нарочито занимале новости са граница српских и црногорских,