Pripovetke / Grigorije Božović

СТАЛ КИЈЕВА “ 43

глас. Његови сељаци Арнаути вољаху га као да је прави Бериша, позивљући га да им помаже на невољи као и своје блиске рођаке. Нарочито је имао осећаја за наше слабије жупе, које су биле ненаоружане и без борбенога полета. Зато је његова пушка почела светити по Средској и Косову. То га је довело у везу са првим људима Старе Србије, који су са чуђењем посматрали овога скромнога домаћина како. увек одбија сваку награду и помоћ:

Е — Ја сам народни аргатин; радим колико могу за моју српску веру, а не за новце — одговорио је у Призрену, понизно као роб клечећи пред Симом Игумановим. _ |

— Ама да купиш барута...

— Не... Слава Богу несам Арнаутин!.. А ти доста дајеш и има већих невоља... Љубим ти скут и руку, господине, немој да се наљутиш!

— Е, овој у век несам видеја! — узвикнуо је старац својој околини, очију пуних суза. — Чаре нема друге: ће се сломи“ проклета сила и ће се растури тмнина од наш народ... Да воскреснет Бог, да воскреснет!.. Е

Његов глас забруја по Дреници и Метохији. И док прости Арнаути по нагону цењаху Сталету прваци почеше да се мрште. Али Рам Љутан сматраше за понос свога племена, за питање свога личнога угледа, да се са њиме похвали и да га подржава. На једној скупштини у Црнолугу, на коју не дође Рам Љутан, прву реч вођаше лаушки барјактар, поглавипа Гаша. Мираше се једна крв и за слабију страну Сталета вођаше упорну борбу, док барјактар не плану:

— Да ли те у Морави, куда често крадом одлазиш, научише да се толико плетеш у наше арнаутске послове, о СтаљКијева 2 -

__ — Колико и тебе у Дукађину, оном што је тамо далеко преко планина, барјактару!..

Скупштина се пренерази и занеме, видевши како _ Сталета без узбуђења усправља свој снажни труп на коленима и намешта реденик око паса.

— Аг — зелен у лицу подвикну барјактар.