Pripovetke / Grigorije Božović

КАД МРТВИ ПРОЗБОРЕ = 63

— „Алах рахметејлесун! — прихвати хоџа као снаша. ;

— Амин! — гракну скуп.

— Огњен Радун!

— Не, сине, не — поправи га мајка: — Огњен Милосав...

— Алах рахметејлесун |

— Милосав...

— Радун! — допуњује стара.

— Алах рахметејлесун! |

— Радун... — и Биљал погледа мајку. Е

=— И ја више не знам, сине, Бог да их прости: — изговори мајка последње речи српски, сматрајући да им је то- потребно за душу.

— Радуна и све остале! — окрену се Биљал имаму.

— Алах рахметејлесун !

— И... и... најзад... а, баш тако, тако ми вере: Светога Краља!

— Алах рахметејлесун!

— Амин, амин, амин!..

Молитва се сврши. Биљал Рустем прекрсти ноге с леве стране оџака, па, сав озарен у лицу, подвикну на млађе да навале халву, воће, шурупе и каве, Кад имам престаде да једе, он му као испотишка, спусти на колено три златне лире, па намигну лаутарима и певачима, да одају испуне малисорским мелодијама. Све по реду и по закону: оно прво прецима за душу, а ово друго живима за глас и весеље...