Pripovetke / Veljko Petrović
98 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
љала из њега винска и ракијска јр као из старих, натопљених буради.
— Ви сте разборит и интелигентан човек, Томка. Што толико пијете2 Да то не чините, учинио бих вас солицитатором. Ту се иште знања и поверења.
Томка поцрвене као рак и окрену главу, да скрије влагу у очима.
Осетио је како му срце појури у грло. Заболело га је. Дрекнула је у њему глад за животом и за признањем.
Нећу више пити, благородни господине.
Обукао је чисто одело, почео је и опет пркосно гледати око себе, побирати комисије и сањати о срећкама.
Није дуго потрајало и тачна машинерија у канцеларији поче лабавити. Томка је долазио неиспаван. Информације му нису биле збијене и јасне, а трошковници покрпљавани, донакнађивано вођени. Постао је плах; изгубио је главу.
И дочекао је оно од чега је презао сваког часа. За време кортешовања у корист свога шефа, сукобио се на једном збору са противничким кортешом, с једним исто тако туђим писаром. Ту се побише као пунокрвни гладијатори. Противник од једном плану и са пакосним грохотом указа прстом у њега:
Е = Види се, какав му је госа, народе, кад њега храни! Једног робијаша !!
(Он је побледео, а на њега се просу пљусак поруга и церекања. Е
(Слутио је он поодавно, из продирних погледа у граду, да је ветар донео глас за њим и да се назире истина.
Адвокат га је невољно и љутито отпустио.
— Такву неприлику, такву неприлику да ми навучете на врат. И баш у то лудо време!
Онда је ударио у пиће још више, и док није попио и месечну плату и одела, није мислио ни на шта друго.
Зима и глад нагнаше га да помисли на манастир. У једној бачкој механи чуо је од неког Ар-