Pripovetke / Veljko Petrović

ХАНЗИ И полдИ.

Не знам којим поводом, причао ми је на Крфу др. Андра Ђуровић, санитетски мајор ово нешто као приповетка. Доктор Андра је Ужичанин, веома висок, крупан, и кад закоракне у свом тешком и дугом шињелу с разваљеним, црвеним реверима и водоравним тврдим еполетушкама, нико не би помислио да је резервни. Он има сав изглед пуноправног српског вишег официра. Више монументалан но елегантан, више мрк но озбиљан, више другарски но љубазан. И у њему беше помешано оно домаћинско-старешинско с оним кићинским првог момка у колу. Али ма колико да би се намрштио и — цан-цан мамузама одмеравао тако велике кораке, да се чисто помало гегао, и ма да је тако јогунасто држао главу да се чинило као да је врат увукао међу дигнута рамена, ипак, чим би му пријатељ пришао, усне би му се ужички развукле, и он би поздрављао и заустављао оним протегнутим, ужичким поздравом који се одмах наставља у анегдоту и причање. Имао је ванредан дар да из тона прелази у тон и да према томе на пречац мења црте и израз лица, а особито када наиђе на слушача који све то прати са занимањем и уживањем као што сам био ја. Ја сам се толико умео занети његовим причањем да бих сам себе ухватио како и сам с њим заједно синем или се смрачим, разрогачим се или лукаво зажмирим на једно око. | Елем, тај исти, лепи доктор Андра, причао ми је тада ово: ~