Pripovetke / Veljko Petrović

130 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

и реферише стање у швапској соби; за њим „Чес“, како је Милоје звао Чеха Јана, с лицем као избелели Јапанац, који се који пут сроднички насмеши и пева и навија на неки међусловенски језик, да би му рапорт о чешкој сали био разумљивији; Пољак, Збишко, кривоног и као неки огрубели Јан, остао је у строго војничким формама. С њим сам имао муке, нисам имао никаквог тумача, а нисам из начела хтео ни с њим немачки да говорим, те смо се испомагали на том језику кад већ никако није ишло. Иза њих улазе двојица. Мађар, црн, збијен, с печењешки јаким костима, са ситним, црним очима, увоштеним, растегнутим брцима. Он удари свом силином тврдих пета цокулу о цокулу, почне да виче затегнутих жила, не спуштајући глас: — Тбгазогуозиг јејетет ајаззап... И ма да ја у ствари говорим с Лалом који је као тумач ушао с њим и који њему поставља моја питања, он сматра Лалу за ваздух и одговара само мени. Најзад остаје Лала који сваки рапорт сврши тужбом што га „Србијанци“ зову Швабом и питањем кад ће већ једном ону неверију из „њине“ собе преместити, и оставити „наш свет“ насамо или са Сервијанцима заједно. „јер фурт се свађају и потучеду.“ После тога пођемо у троје од болесника до болесника, као на клиници. Курмајр имао је, наравно, куд и како више знања и амбиције, али мали Ханзи је брзо схватао што не зна, досећао се нечег што је некад површно научио, и имао је ванредну спобност да се омили болеснику. Варирао је оно двадесетак, смешним, дебелим, швапским језиком изговорених српских речи тако вешто, испомажући се мимиком, да се он споразумевао с нашим сиротим сељацима који воле ведрину и поверљивост. Кроз неколико дана је изјавио Ханзи да сам га понова одушевио за медецину, која му се у последње време већ огадила као поповски церемониал и, без сумње претерујући, уверавао ме је да је више научио овде до мене за неколико дана но за један читав семестар на клиници, где човек не може да прокрчи пут до професора од „штребера“.