Pripovetke / Veljko Petrović

140 - ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

спремао на прву изјаву љубави, на прво љубавно писмо — а какво сам морао писати, и у каквом расположењу! — Моја љубав није клонула, али се у њу, као у здраву јабуку задах влажне коморе, увукао отров сумње. Изгубио сам веру у себе, у своју вредност и у своју срећу. И ма како да ми је љубав била јака, она није могла да ми оснажи више вољу. Ја нисам више могао да ради, да памтим. Нарочито ме је издала меморија — или је то била расејаност2 — а сваки поновни подухват свршио се сломом. ја сам непрестано мислио на њу и на њега. Знао сам да се за њу морам борити амбицијом, напредовањем у науци, и знао сам и да он, неуморно радећи и напредујући, не губи њу ни тренутка испред очију као свој крајњи смер, па ипак, као да су ми крила била подсечена, нисам могао да се отресем уверења да сам ја њу већ изгубио. Тренутно ме захвати нада, вера, амбиција, енергија, — али затим још дубље и " очајније паднем... Сад сте ми ви, господине докторе, опет улили снаге. Мени је тако потребан неко да се ослоним... А, да, а измирење 2 Ах, кад је објављена мобилизација, пошто нас је дотле узалуд позивала да заједно дођемо, измирени, — иначе, свакога понаособ неће да види, долетела је до нас и затражила је да насамо говори самном. Била је задихана и озбиљна као зрела жена. Рекла је да долази од њега, да је он пристао, и да сада тражи од мене да се измиримо. Отаџбина је у опасности, вера је у опасности, ми полазимо у рат, можда ће цео свет огрезнути у крви, Бог зна шта све нас чека, она не може издржати да ми одемо као непријатељи, и то због ње... Ви видите какав сам ја човек. Али, то су били велики дани, велики у лудилу, али велики. Покренуле су се стихије, задрхтало је све, и људи и животиње и камење, од чудне језе својевољног умирања, од страсти непознатих жртвовања, да се иде, јури, пали, гине, убија, победи! Беч је лепршао у заставама, трештао од песама, узвика и урлања светине, потопа војске и копита и топова; свуда зажарена лица, окићене капе, поздрави, загрљаји, опроштаји; и жене су се тек после заправо снашле и заплакале, а људи су