Pripovetke / Veljko Petrović

146 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Још до Новог Пазара водили су они у колима разне разговоре, за своје душевно задовољство а не само у непосредној вези с балама, с конаком и са стомаком. Директор Маша је поносно тумачио деци како треба да памте ову ибарску клисуру јер такве природне лепоте нема ни у Швајцарској, иако он од Беча никада није даље доспео. На Ушћу се распитивао код пролазника сељака, продаваца кајмака, сира и проје о народним предањима за град Маглич. У Рашкој му је жао било што су се деца покварила, вероватно оним укуваним црвеним крушкама, па им није могао да одржи предавање о класичном граду Расу и оснивању српске државе. Чак је путем на неколико места био особито задовољан што се с њима налази и деда-Тодор, његов отац. С несумњивом породичном гордошћу нагињао се он непокретном, слепом и глухом старцу и, правећи левак од дланова, питао га је: да ли се још сећа како су они, у првом српско-турском рату, с јаворским Одредом, надирали овамо 2

(С Дедом је, уопште, врло тешко било споразумевати се. Његова је глувоћа била нарочите нарави. Понекад би разумео и неке тише разговоре, а други пут би опет остао непомичан, трепћући у ништа, и кад би му се најразговетније, слог по слог, викало у чупаво ухо. А томе слично је било и његово слепило. Једном је лепо опажао и примећивао ствари и ликове, бар њихове силуете и контуре, а други пут се ништа није издвајало из, дању, црно-руменог и, ноћу, црномодрог облака који је њега опкољавао и делио од свега осталога. Глуви људи су обично радознали. Вичући као из подрума они се, бар код својих најближих, распитују о свим гласовима који нису могли да продру до њиховог сазнања. Стари Вујовић, од како је у својој седамдесетој изгубио слух, потпуно је заћутао. И његови одговори били су кратки, промуцани шапатом, као у неком снебивању и извињавању. Слепци су већином ведри људи. Лице им је повазда озарено неким, да кажемо, унутрашњим осмехом, а њихове слепе очи, дигнуте некуд изнад људи и њихових домова,.као да назиру неке, за нас окате, не-