Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ 151

је нарочито стајао на путу, обујми га као одојче и и поведе га ван собе вичући му из близа:

— Отац, молим вас, склоните се у собу и стрпите се док ми не. свршимо.

Но старац је благо и дрхтећи отклони од себе:

— Децо, ви идите, и треба да се склоните, а за мене не брините. Ја нећу да: напуштам кућу. Вама бих био само на терету, знам ја шта је то бежанија, а овде ће мени бити понајбоље. Што кући то и мени.

Вујовићеви: се само згледнуше; пре но што снаха поче да доказује, директор мигну:

— Пусти га, што да се сада објашњавамо 2 Кад пођемо, повешћемо га собом. То се разуме.

"Старац се није могао да опире. Нису га обрлатили већ су га једноставно завили и обухватили. Тешко је ишло с њим, утоварујући га онако немоћна, тражећи и мољакајући места и седишта за њега, али су им све муке ради њега биле и пријатне, донекле, као жртве које оплемењују и којима се слободно могу да хвастају пред другима.

Тако су се сељакали све до Новог Пазара, готово с истим осећањима, мислима и расположењима; само се стари Тодор још више стегао у ћутању, још више се претворио у сенку, придржавајући се и најстрожега поста, откако је Милутин отишао у војску. Милутин је учествовао и при протеривању Поћорека, а сад је као потпоручник негде у трупи с Другом Армијом. Деда-Тодор, чим за столом настане тајац, помиње „њега“, учини му се стално да је неко изговорио његово име, па пита:

— Има ли што од њега 2

— Данас је дошло опет, хвала Богу, да је здрав! — скандирају му слоговима у ухо.

— Јунак! — шапће стараци брише своје слепе очи.

Приближавајући се Новоме Пазару — пошто су их у Рашкој они око владе успокојили и пошто је директор наплатио унапред два месеца — Вујовићи су били убеђени да ће ту мирно сачекати крај ове последње непријатељске навале. Ова старинска турска варош лежала је по страни; и сама обамрла у неком