Pripovetke / Veljko Petrović

ТЕРЕТ 158

Сутрадан деда-Тодор није дирнуо у хлеб. Није се мицао са постеље, клатио се на њој седећи, мрмљајући и крстећи се.

Пред вече, тек је почео мрак да равапиње, у хотел дођоше тројица нових избеглица који су за вечером убацили међу мирне госте изненадне и рђаве гласове: да се наши боре још на Качанику, али да је то само одбрана отступнице јер ћемо се и даље повлачити. Директор је омаловажавао такве „коморџијске вести“, али је и њему засео залогај. · После првог изненађења и гласних објашњавања наступи брижно сашаптавање. А усред тог тешког и подмукло мучног расположења загромињаше дрвене степенице. Људи се тргоше и усправише, а газда потрча иза келнераја. У степенику неко викну:

— Госпон Вујовићу, брже овамо!

Директор пребледе а жена потече за њим.

Под степеницама нашли су старог Вујовића који је покушавао да се дигне сам, да би некако забашурио што се изударао. Чим је осетио снахине и синовљеве руке он про нуна

= Ништа, ништа то,... пош'о сам да вас питам: јесте ли добили одговор 2

— Боже, отац, па сад би се ми попели!

— Не могу, децо, да чекам!.. Изгорех од жеље!.

— Дај свећу!.. Што крећу овако старо;.. Куд ћеш с том машином, да ми још и кров над главом запалиш, утрни, стоко!.. Дед, уведите га да видимо где се убио!.. О, старо па лудо, подетињило!..

Кад га уведоше, разбарушена, обрасла у седој реткој бради, малена а повијена, с танким носом и сувим, безубим устима и с плавим као небо, а празним и заблуделим очима које су сузно колутале испод црвених капака — гости се још више смрачише. Неки су срдито гунђали. Можда им је тај призор у овом часу био и сувише тежак, можда се њихово саучешће само приказивало у облику јарости.

Под петролеумском лампом запазило се да из прозрачно жутог чела почиње да се цеди танан и румен млаз.